Nije nam duša bez rana

Posle Sterijinih „Rodoljubaca” i Nušićevog „Sumnjivog lica” za novi susret sa publikom Narodnog pozorišta u Beogradu reditelj Andraš Urban izabrao je roman ruskog pisca Mihaila Bulgakova „Majstor i Margarita”. U preciznoj dramatizaciji Kate Đarmati i zanimljivoj transformaciji glumaca nacionalnog teatra, Urban se originalnim, smelim scenskim rukopisom tokom proteklog prazničnog vikenda predstavio beogradskoj publici do koje mnogo drži. Tokom premijernog izvođenja predstave  Majstor i Margarita” Andraš Urban smestio se s kraja šestog reda u ušuškanoj velikoj sali prestoničkog teatra. Sedeli smo u njegovoj neposrednoj blizini i pratili izraz lica sa kojim je tokom gotovo dva sata, koliko traje predstava, pratio svoje novo rediteljsko nadahnuće. Publika je izašla sa pozitivnim utiscima, a sam Andraš Urban izneo je svoje utiske u intervjuu za „Politiku”.

– Opet je inicijativa krenula od Željka Hubača, nešto kasnije od Moline Fotez, pa sam je ja rado prihvatio. Desilo se to još pre par godina. Ideja mi se činila dosta kontroverznom, posebno zbog toga što je „Majstor i Margarita” jedan od omiljenih ili bar značajnijih romana srednjoškolske mladosti. Bio je to prilično težak i kompleksan proces, jer sam ga roman i dovoljno mrzeo i voleo i ludeo zbog te omiljenosti. Interesantno je kako bi svi strpali delo u neku konzervu, kao da je pisano ne u datom nekom istorijskom periodu, nego van vremena, tek tako. Kao da je delo hermetično nastalo ne baveći se onim društvom u kojem je pisano. Opet ona stara priča da je Bulgakov samo pisao mudre rečenice za večnost koje naravno zvuče lepo na sceni, ili u glavi dok čitate, a ne da se razračunavao sa svetom i samim sobom – priča Urban.

Bulgakov je dugo razmišljao koje književne tekstove da uzme za uzor svog romana. Sve knjige koje je odabrao podelio je u dve grupe – jedna je predstavljala dobro, a druga zlo. Da li nam đavo donosi zlo ili je zlo u nama?

Pa da…gde se završava svetlo, a gde počinje tama. To nije jednostavna situacija, naravno, i dobro i zlo su složene discipline. No, da se ne pravimo naivni, jasno je šta smatramo zlim, a šta dobrim. Ipak postoji konvencija normalnih ljudi. pa znamo dokle se može otići u nekim stvarima. Ali to nije malograđanska dobrota, niti versko-učtiva doktrina o prikladnom ponašanju, a još manje politička poslušnost prema aktuelnoj vlasti generalno. Vlast uvek ima svoj cilj. Da li je to novac ili nešto drugo... Teško da je akterima vlasti motiv dobrobit drugih ljudi. Bićete žrtvovani prvom prilikom kada se za tako nečim ukaže potreba. I vaša deca će biti žrtvovana, i sve ono za šta se zalažete kao vrednost. Ako verujete u tamu onda verujete i u svetlo, valjda. Ali onda to po našoj nekoj logici treba da je i obrnuto. Zle stvari vam se dešavaju, ili vam čine to drugi ljudi. Ali i spremni ste da uradite neke stvari koji će biti loše po drugoga. Čovek je sklon sebi, a i kukavica je. A najveći greh je kukavičluk, parafrazirajući Bulgakova. I dok se trudite da  sakrijete kako svoje ništavilo, sebičnost i strah, činite zlo. I sebi i drugima. Đavo u vama je vaša odgovornost i od toga vas ništa ne amnestira. Svi se krijemo. Ako verujete u Boga glupo je misliti da njega možete prevariti. Valjda on sve zna, pa i đavo.

„Majstor i Margarita” je delo u kojem je teško zaobići razmišljanje o svom postojanju u određenom istorijskom trenutku, ovde i sada, a s druge strane natera vas da se posvetite i nekim važnim, dubljim pitanjima ljudske egzistencije. Šta je u fokusu vašeg čitanja ovog dela?

Čovek koji ne vidi sebe samo u sadašnjem trenutku kao biće koje pokušava da preživi, nego da se ispita i u kontekstu nekih vrednosti. Odnosno načela za koje smatramo da su ipak plod nekog dužeg perioda ljudskog društva. Ne možemo se ponašati kao da ljubav ne postoji. Postoji. I samožrtvovanje čoveka postoji. Bilo da za revolucionarne ideje ili za drugog čoveka. Za čoveka koga voli. I po cenu da učini pakt sa zlim…. ali je zlo u ovom slučaju blasfemija samom zlu. Da li je zlo raskrinkati društvenu stvarnost i pružiti šansu za prepoznavanje stanje stvari? Danas mi znamo sve. Bar se tako ponašamo. Ali ipak prihvatamo društveno-politički diskurs i govorimo stvari u koje ne verujemo. To jest znamo da nije tako kako kažemo. Ali je tako prikladno i nema veze. Da li iz straha ili potrebe ili sebičnosti, sada nema veze. Pa kakav to haos pravi u čoveku, kakvog čoveka to proizvodi, kakva nam je ta famozna duša… Nikakva. Lažna.

Tematsku osnovu romana „Majstor i Margarita” čini priča o Majstoru, piscu koji je napisao roman o Pontiju Pilatu i suđenju Hristu. Nasuprot mračnoj strani čovečanstva, u toj grotesknoj priči o ljudskoj sudbini, još snažnije blista ljubav Majstora i Margarite, čista i neiskvarena. Da li smo zaboravili da volimo?

Pa ne znam kako vi, ja imam par Lidija (ljubavi) u svome životu gde prepoznajem da volim, gde sam zaljubljen. Dešava se to čoveku. Šalu na stranu, jeste ljubav i činiti, u ljubavi je i kulutrološki i sociološki fenomen. Primitivizam, bar to što konvencionalno zovemo tako, jeste nešto što ne spada u tu kategoriju. Znači živeti u ljubavi je i neka vrsta vaspitanosti. Naravno ne pričam sada o strasti. Pričam o tom kontrapunktu ove strašne i licemerne, i kastrirane, nasilničke stvarnosti što nas okružuje, i koji nam se dešava. No da budemo iskreni, ništa se ne dešava što nismo tražili, samo se pravimo iznenađeni učinkom i posledicama.

Roman, pored ostalog, upućuje i na pitanje opstanka umetnosti u represivnom sistemu. Gde je granica zbilje i mašte, sna i jave? Koliko je delikatno suočiti se sa istinom o sebi?

Kako za koga. Najverovatnije smo se svi već jednom prodali đavolu. Nije nam duša bez rana ili pegica. Prljava je. Korišćena. A ko voli s tim da se suočava? Valjda niko. Sem par ludaka koji veruje u neku umetnost i da to menja svet. Ljudi slabo opraštaju kada im se osvetli prava bit, ili sve ono što kriju. Kada morate da se suočite, u tom procesu nećete naići samo na lepe i uzvišene stvari o sebi. A ulica, čaršija, ceo taj establišment vas kažnjava. A zašto i ne bi kada njihov opstanak zavisi od vaše nemoći. No, s druge strane, ko ste vi da suočavate bilo koga s bilo čim. Vi niste ni bog, a ni đavo. Samo eventualno loš ili umišljeni čovek. No, predstave su neka vrsta intimne komunikacije sa publikom, to jest u toj simbiozi nastaje predstava, pozorište. U tom intimnom razgovoru, kao i kod svake umetnosti. A odgovori su složeni pojmovi, intuitivni, čulni, ponekad u obliku pitanja. Ali, bar su iskreni i autentični pokušaji za zdravu ljudsku komunikaciju. U umetnosti nema granica: ni zbilje ni mašte, ni jave i sna. Umetnost je san. Živeti pozorište je san. Stvarati pozorište je pobeda. Nad svim ovim ništavilom oko nas.