Inostranstvo je na kraju postalo moj život

Taksista nas je dovezao do zgrade terminala. Tata je malo teže ustao sa prednjeg sedišta i izašao iz auta. Izvadili smo kofere a mama je žurila da ona plati taksi. Dobacio sam joj u prolazu: „Časti taksistu nije nam naplatio za prtljag.”

Predao sam kofere i „čekirao” se dok su moji roditelji čekali sa strane. Ostarili su, pogotovu moj otac je bio senka čoveka koga sam poznavao.

Godinama sam kao dečak dočekivao i ispraćao mog oca na ovom aerodromu u afričke zemlje gde je kao inženjer bio na privremenom radu kako se to nekada zvalo. Očevi mojih drugova i drugarica takođe su najčešće radili u Iraku i Libiji. Mnogi od nas su odrasli bez očeva. Pratio sam sve aerodromske promene. Dogradnju nove zgrade, terminala dva, modernizaciju i uvođenje avio mostova (gatova).

Prostor za odlaske na spratu ispunjen je radnjama i restoranima sa velikom elektronskom tablom sa redom poletanja i sletanja aviona. Dok su dolasci su bili u prizemlju koje je bilo znatno manje sa niskim plafonom.

Sa strane su kao ptice drekalice bili poređani taksisti koji su skakali ispred vas nudeći svoje usluge. Sve vlasti su pokušavale da reše to i zavedu red. Prošlo je trideset godina i još uvek će te pre stupiti sa taksistom u kontakt nego sa rodbinom koja vas nestrpljivo čeka.

Ispada da se iz našeg grada odlazi prostranim drumom a vraća skriveno niskim hodnicima odmah pored auto puta. Iako je sve tako skučeno, na dolascima su ljudi  ipak nasmejani, zagrljeni i srećni. Tu sam svoju kćerku koja je imala manje od godinu dana upoznao sa babom i dedom, mojim roditeljima. Gore je mnogo više suza i okretanja sa zgrčenom rukom koja maše onima koji ostaju i koje možda nećemo nikada više sresti.

Au, koliko sam puta gore plakao. Prvo mahnete kada prođete kontrolu karata, onda se okrenete nakon pasoške kontrole a mašete najduže kod onih poslednjih par metara pre ulasku u zonu fri šopa.

Ovde sam redovno kao dete godinama ispraćao oca na njegova putovanja, desetak godina, skoro moje celo detinjstvo. Inostranstvo je oduvek imalo posebnu stavku u mom životu a na kraju je postalo moj život. Sećam se svih tih tužnih rastanaka ali ushićenosti njegovih dolazaka pogotovu žurbe kući gde sam želeo da budem prvi kod otvaranja njegovih velikih kofera. Bilo je uvek nekih tehničkih uređaja, prvi sam imao kasetofon sa malim televizorom, prvi video rekorder. A tek kada je doneo panasonik A2 video kameru je bilo veliko čudo.

Dok su nas pokretne stepenice vodile ka gornjem spratu terminala dva, glas aerodromskog spikera se prolomio halom: „Er Srbija upućuje poslednji poziv putniku Aleksandru Jankoviću za London da se javi na izlaz osam.”

Obično u tim momentima pred polazak kupujete novine i knjige koje će vam biti lek pri akutnim napadima nostalgije negde tamo gde vam se životi odigravaju. Negde tamo u vašem inostranstvu.

Nakon toga smo otišli da popijemo kafu. Cena kafe na našem aerodromu može se uporediti sa cenom kafe na trgu Svetog Marka u Veneciji. Pogotovu ako je uporedite sa cenom u gradu. Moj otac je sedeo sa nama ali nije ništa pio. Čujem kako mami govori da će autobusom kući kako ne bi bacali pare na taksi. Ustali smo kada se približilo vreme i krenuli ka ulasku prema delu aerodroma koji je namenjen za putnike.

Poljubili smo se a meni je već bilo svega preko glave. Već godinama pomislim svaki put da je to zadnji put da ga vidim.

Kakvom narodu pripadamo da ceo život moramo provesti razdvojeni od bližnjih.  Malo se govori u tim poslednjim trenucima. Okretali smo se  mahali im dok smo se približavali pasoškoj kontroli. Bilo mi je tmurno u duši, u glavi i ispred očiju.

Moji roditelji su stajali ne pomerajući se čekajući nekakvo čudo  da se vratimo i ostanemo još koji dan sa njima. Ovaj rastanak mogu razumeti samo emigranti. Svi su mahali iza nas a mi smo odlazili. Moja ćerka se radovala povratku u zemlju gde je rođena.

Nisam mogao biti ljut na nju. Ja sam samo znao da sledećeg puta kada dođemo će neko faliti kao svih ovih prethodnih godina.

Svi su negde žurili, jedni su dolazili, drugi odlazili, Aleksandar Janković je kasnio. Sat je odbrojavao vreme.

A naši životi?

Naši životi šareni, sivi, kratki i dugi su uvek imali strpljenja sa nama.

Toga dana sam poslednji put video oca. Ne zadugo posle našeg odlaska javili su mi da je umro. Sleteo sam na taj isti aerodrom sada u crnoj košulji gde me je sačekala rodbina i onim istim autoputem povezla do majke koja je sada ostala sama u mom rodnom gradu sa sinom i unukom u inostranstvu.

Video sam ga još jednom u kovčegu ukočenog pogleda i u dimu tamnjana na groblju našega grada.

Ali, mogu li članovi porodice da umru? Tek tako da nestanu?

Kada pomislim na to, setim se priče svoga druga o mormonskoj crkvi i njihovom verovanju.

U srcu mormonskog hrama nalazi se mali bazen i prostorija za krštenje, u kojoj mormoni krste svoje mrtve pretke, a to predstavlja centar njihovog verovanja - da su porodice povezane celu večnost.

Nikakve smrti, razdvojenosti i inostranstva ne mogu ih razdvojiti.

Valentin Matić