Temelji i nadstrešnice potemkinovske Srbije

Davno su u Srbiji postavljeni temelji jedne potemkinovske građevine, a sada se pokazuje da je čvrsta koliko i nadstrešnica novosadske železničke stanice.

Počelo je u Novom Sadu, Beogradu i Nišu, otišlo do Kragujevca, Kraljeva, Čačka i Valjeva. Dospelo je do Malog Zvornika, Babušnice i Zubinog Potoka, ali i do Pariza, Londona, Barselone, Amsterdama, Beča, Soluna i Njujorka. Bunt studenata je u međuvremenu dobio podršku srednjoškolaca, nastavnika i profesora, glumaca, advokata, značajnog dela javnosti.

Za kapilarno širenje protesta i najozbiljniju društvenu krizu poslednjih decenija odgovorna je politika vlasti koja nema rešenja. Predsednik sve nervoznije tumara od jedne do druge nacionalne televizije oslanjajući se na populističku tehniku vladanja koja počiva na spoju vođe i mase, pri čemu se brišu bilo kakvi posrednički elementi, kao što su institucije, pravila i procedure.

Predsednik koji je kao niko pre njega polarizovao Srbiju, uveren je da najbolje funkcioniše u atmosferi antagonizma, što je i po njega veoma rizično. Procenjuje da je zaštićen u skupštini, uveren je da se obezbedio u pravosuđu, da mu institucije države nisu prepreka pošto su uništene, da čvrsto kontroliše vrhove vojske i policije. Istorija uči da problem nisu generali, već kapetani. Čin kapetana danas nose studenti.

Predsednik priznaje da ne razume šta ti mladi hoće. Razumem što on ne razume. Zahtevi za slobodom, pravdom, istinom, jednakošću ili odgovornošću su van političkog vidnog polja junoše Vojislava Šešelja. Da je hteo, Aleksandar Vučić bi pravio društvo kakvo traže ne samo mladi. Da je hteo, približio bi Srbiju demokratskim vrednostima EU.

On je 2019. izjavio da prezire elitu oličenu tada u „Apelu 100”. Danas tako govori o ProGlasu pa će biti da, iako to ne sme javno da kaže, prezire i elitu mladosti ove zemlje, studente, iako oni ne traže njegov odlazak sa vlasti, već očekuju da prorade institucije zarobljene države, zahtevaju korekciju sistema.

Predsednik sebe voli da predstavi kao žrtvu, kao nekog ko toliko radi da je znao da u tri dana prima pet infuzija, ali nije u stanju da poveruje desetinama hiljada mladih koji poručuju da se osećaju kao žrtve jednog nakaradnog sistema.

Vučić se stalno poziva na narod, a kada deo tog naroda, njegova budućnost, buntovno poručuje da stvari ne valjaju, onda je kriv glasnik, a ne glas. Time može da se objasni zašto nipodaštava buku i tišinu s ulica srpskih gradova. Ta galama i ćutnja svakako ga dotiču jer korodiraju imidž vrhovnog žreca, ali on ne zna šta bi. Nisu mu od pomoći ni izraelski ni ko zna koji drugi savetnici.

Pritisnut tipično autokratskim razmišljanjem da je svaki kompromis izraz slabosti, predsednik pokušava da se izvuče oveštalim trikovima, ali propali su njegovi pokušaji podmićivanja mladih jeftinim stanovima, plašenja „obojenom revolucijom” po ruskom receptu njegovog koalicionog diverzanta ili optužbama da iza studenata stoji opozicija. Predsednik onda nudi savetodavni referendum i obećava da će odstupiti ukoliko izgubi.

Prvo. Pravnici kažu da predsednik može ili da podnese ostavku ili da bude opozvan u Narodnoj skupštini. Vučić bi to, kao izuzetan student prava, što ne propušta da kaže, morao da zna. Drugo. Referendume po pravilu raspisuju oni koji su uvereni u pobedu. Vučić i njegovi veruju da Bogočovek-spasitelj ne može da izgubi već samo da ubedljivo potvrdi svoju dominaciju.

Verovatno su u pravu, imajući u vidu moćnu propagandnu mašineriju koja je svoja umeća pokazala na raznim dosadašnjim izborima. Pobednički miks je nešto iskrene podrške, nešto podmićivanja, nešto teatralne populističke demagogije i nešto širenja straha. Drži se mantre Donalda Trampa: stvarna moć je sposobnost da posejete strah.

Referendum, koga neće biti, može da se namesti, ali taj poziv je toliko izbušena kamuflažna mreža da samo naivne može da zavara. Vučić je dobar taktičar, ali loš strateg. Nije prepoznao da je raspoloženje studenata važnije od paragrafa. Propustio je da jasno podrži studentski bunt i da svežu energiju pokuša da iskoristi za barem minimalističku demokratizaciju društva.

Vlast je zatvorena u virtuelnom svetu zajedno sa svojim pretorijancima. Odlučna je da se brani lojalistima koji su se zakleli krvlju, formaciji koja neodoljivo podseća na Koza nostru. Tokom rasprava oko obustave rada prosvetara studenti objave poster resorne ministarke sa potpisom „Mirno spavaj, nano, sve je zaključano”. Vlast na benignu duhovitost i krvavu ruku koja je postala simbol protesta uzvrati primitivno i agresivno – srednjim prstom.

Studenti solidarno kažu šta bi moralo da se promeni. Vučića domišljato ignorišu jer su njihovi zahtevi van predsedničkih ingerencija. Snaga tih zahteva za normalnošću poseduje moć privlačenja i starijih generacija koje nikada i nisu pomišljale na generalni štrajk.

Pa šta, što bi rekao predsednik, kada oni nemaju većinu, a vlast se osvaja samo većinom na izborima? Nije politika tako jednostavna aritmetika glasova. Politika je pre svega proces. Kumulativna funkcija zadovoljstva – kada se izbori dobijaju, ili nezadovoljstva – kada se gube.

Mogu Vučić i SNS da se oslanjaju na većinu, ali zar ne čuju šta im mladi poručuju? Zar ne vide sopstvenu eroziju? Možda i vide, ali začaureni u zlatnom dobu polovično slobodne Srbije to nisu u stanju ni sebi da priznaju.

Zatvorena u naprednjačkom inkubatoru, vlast odbija svaku pomisao da ozbiljno razmisli kako se našla na meti generacije mladih koji ne bi da napuste ovu zemlju, ali u njoj ne žele da žive dok je korumpirana, pritisnuta nejednakostima pred sudom i zakonom, uskraćena medijskih istina.

Vlast bi trebalo da stavi prst na čelo, ali izgleda da ima prstiju, ali nema čela. U nedostatku racionalnih opcija, sama sebe gura na put propasti. Možda će protesti i posustati, ali nezadovoljstvo neće utihnuti. Vatra će nastaviti da tinja po mahovini ove zemlje. Ukoliko vlast ne shvati da autentični bunt mladih ne može da pobedi i da samo normalizacijom sistema može sebi da kupi mirno vreme do narednih izbora, vatra će se pretvoriti u šumski požar.

Otvoren je proces čišćenja društva. Koliko će trajati? Zavisi od toga da li će vlast prepoznati da je vreme da razume sopstvenu mladost i druge generacije koje su joj se pridružile. Jeste ovo, zasad, igra pata karte, ali predsednik je zahvaljujući sebi već izgubio. Svako njegovo obraćanje, a ona su svakodnevna, regrutuje nove proteste.

Neke ljude možete da varate neko vreme, ali nikada sve ljude sve vreme, kažu Amerikanci. Možda će sve izgledati kao pre, ali to će biti fatamorgana prošlosti u kojoj je predsednik mislio da može šta god hoće, kad god hoće i kome god hoće. Tempi pasati.