Poučimo mlađe svoje

Na dan proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka 1904. godine, dirljiva je beseda koju je u drenovačkoj crkvi u Mačvi govorio njen ondašnji sveštenik protojerej-stavrofor Jakov (Josif) Čupić, koja je odštampana i objavljena u listu svešteničkog udruženja „Vesnik srpske crkve” u Beogradu povodom praznika Svetog Trifuna 14. februara, dan uoči državnog blagdana Sretenja Gospodnjeg 1904. godine. Pomenuti list se danas nalazi u crkvenoopštinskoj biblioteci u Drenovcu. Zbog izuzetne važnosti i u našim danima, kada obeležavamo 221 godinu od početka Prvog srpskog ustanka, viševekovnu besedu prenosimo izvorno i u celosti:

Draga Braćo!

„Blago onom, ko večno živi,

imao se rašta i roditi”.

                Njegoš

„Beše jedno zlatno doba, kad je srpska slava cvala,

Kad je snažna srpska ruka, svakoj sili otpor dala,

Celj je tada Srpsku svaku, pomagala Višnja sila,

Tad je glavu Dušanovu, Srpska Kruna uresila.

Sve od mora Jadranskoga, pa do belog Carigrada,

Svud se tuda prostirala Dušanova silna vlada”...

Ali to zlatno doba napredovanja srpskog – smrću Dušanovom prestade.

Od tada, srpska se država klonila padu i konačnoj propasti svojoj; a koju je kosovska katastrofa još brže uskorila.

Tad i propast srpske države srpska pesma ovako izražava:

„Znaš li ono na polju Kosovu,

Kad zamagli pa se zakrvavi,

Vuk izdade, i Obilić pade,

I pogibe naš čestiti Lazo:

Tad je Srbin pod Turčina pao”...

Od sile i obesti Turske propišta sirotinja raja. Njene višestoletne muke, od Kosovske bitke, pa sve do srpskog ustanka pod herojem topolskim, div-Karađorđem početkom 1804. godine nije u stanju ničije pero opisati, ničija usta opričati.

Kroz sve to vreme, t. j. više od 400 godina, beše po rečima srpskog pesnika:

„Srpska zemlja – turski spahiluci,

Srpska deca – Turci janjičari,

Srpska čeljad – turske naložnice.

Poštenje je srpsko potlačeno,

Svetinje su srpske poharane;

Poharane, ognjem popaljene.

Srbin trplje muke svakojake:

Srbin radi, a Turčin se sladi,

Srbin seje, a Turčin požnjeva,

Srpskoj muci nigde kraja nema”.

A kad prevrši zlo! Kad se čaša stradanja preli! Kad dođe duša u podgrlac! Kad je bilo bolje umreti na turskom kocu mučeničkom smrću no bezčasno živeti i „trpljeti turskoga zuluma!”... Tada epohalne 1804. godine – sinu Srbinu zora. Te se dade prilika srpskom Tirteju – slepom guslaru Višnjiću da zapeva:

„Kad se šćaše po zemlji Srbiji,

Po Srbiji zemlji da prevrne,

I da drugi nastane sudija.

Čemu su radi Božji ugodnici –

I rada je sirotinja raja.

Jer je krvca iz zemlje provrela,

Zeman došo valja vojevati:

Za krst časni krvcu proljevati,

Svaki svoje da pokaje stare.”

Znamenit je, epohalan je po srpski narod današnji dan, u koji su se naši stari ravno pre sto godina rešili da se dignu protivu Turaka, da se oslobode. Kada su srpskog heroja Karađorđa Petrovića, iz Topole, izabrali za srpskog vođu i gospodara... na poklič koga, trže se iz sna Šumadija, probudi se Srbin:

„Usta raja ko iz zemlje trava,

Oživeše brda i dolovi;

Zagroktaše tanki dževerdari,

Zablistaše britki jatagani”.

I nastaše krvave bitke, strahoviti okršaji – kakvih je malo u istoriji.

Zadrma se Turska carevina, potrese se i posrnu. Zadrhta gord Stambol – turska prestonica.

A Karađorđe, taj najveći, najgenijalniji vojskovođa sa golotrbom jučeranjom rajom, čistio je svoju Otadžbinu od Turaka, svetio je Kosovo i kosovske vitezove.

Ivankovac, Varvarin, Tičar, Mišar, Beograd, Sjenica, Suvodol i mnoga druga mesta ostadoše u istoriji našoj zlatnim slovima upisana; da s kolena na koleno Srbima, u vekove, priča o divovskim delima slavnog Karađorđa i njegovih ratnih drugova, srpskih vojvoda – novih Obilića.

Ko bi tu borbu mogao opisati u nekoliko reči? Niko! Jer ta borba, ta divovska dela njihova – to je istorija Srpskog Naroda od 1804. godine; to je čuvena istorija Srpskoga ustanka – borbe za oslobođenje.

Kako je istorija naroda, najbolja škola i učitelj svakom narodu, to se i mi poučimo, poučimo mlađe svoje, iz te slavne naše istorije – jer se imamo čemu poučiti.

Pa kao god što su se naši stari složno borili uz velikog Karađorđa, protivu dušmana, isto tako i mi, prikupljamo našu snagu, i uz našeg mudrog Gospodara i Kralja Petra, i njegove mlađane sinove, našu uzdanicu. Stanimo svi kao jedan čovek – jer se sudbonosni dani približuju da nam i Otadžbina može biti u opasnosti. – Poletimo svi onamo gde nam naši životni interesi naređuju; onamo, kuda je još slavni Karađorđe put ukazao pre sto godina.

Poletimo, ako bi dao blagi Bog, da iz te borbe koja nam neminovno predstoji, ponikne sloboda celom srpskom narodu, koji većim delom još robuje: kako bi i srpski narod, kao ravnopravan član ostalih evropskih naroda, krenuo svom mlađanom snagom, opštem dobru: kulturnom napretku svega čovečanstva, pod okriljem naše svete vere pravoslavne.

Blagodarni budimo Gospodu Bogu, što blagoslovi naporna dela naših stari, te mi sada kao slobodni ljudi u našoj nezavisnoj Otadžbini uživamo sve blagodeti koje sloboda pruža slobodnim narodima.

Čuvajmo tu slobodu, kao najdragocenije blago, i nemojte je zloupotrebljavati, ako hoćete da dobro živite, da sretni budete. Poštujte jedan drugom slobodu. „Ne činite jedan drugom ono, što niste radi da se i vama čini”!

Rešavajući su dani na domaku. S toga, u pamet se! Ne zađevajte se za sitnice, greške jedan drugom opraštajte; mirite se; slažite se; ne svetite se jedan drugom; jedan drugom usluge činite; dobrim se delima zadužujte... jer ste svi Srbi, svi braća – „svi sinovi jednog Oca Nebeskog”. A tako radeći, vi nećete slobodu zloupotrebiti, koja je preskupo, najskupljom platom – samom krvlju našom plaćena – vi nećete upropastiti svoju Otadžbinu.

Verujte: da tuđini, dušmani naši rade na tom: da nas zavade, pa da nas potom i potlače.

Ugledajte se ne besmrtnoga Karađorđa i njegove vojvode vidite, šta oni slogom uradiše; i kako ime svoje obesmrtiše, radi čega ih danas celo Srpstvo slavi i veliča.

Dela su njihova večna. Venac slave njihove, zlatan je, neuveo. Pa s toga i mi, kao blagodarni njihovi potomci, zahvalno, odajući priznanje njihovim velikim delima. Uzviknimo: Slava im, Slava, Slava.

Amin!

Priredio Zoran S. Radovanović, drenovački učitelj u penziji