Sećanje na cara Dušana dokaz postojanja našeg naroda

Mi smo kao društvo, kao narod, često skloni tome da sebe posmatramo kao dobre poznavaoce istorije, da se na istoriju pozivamo i da se u nju uzdamo, a u stvari o istoriji govore najviše oni koji je ne poznaju baš najbolje. Sama činjenica da car Dušan, vladar najveće srpske države, do sada nije imao svoju biografiju, govori mnogo o toj disproporciji između priča i činjenica – istakao je istoričar i urednik dr Nebojša Jovanović povodom dva važna izdanja naših savremenih istoričara – prof. dr Radivoja Radića, autora dela „Vizantijski svet”, i dr Koste Nikolića „Harizma cara Dušana”, u izdanju „Lagune”. Nedavno je u knjižari Delfi SKC, pored urednika i autora, o ovim knjigama govorila i istoričarka prof. dr Katrina Mitrović.

– Tako je i sa Vizantijom. Imamo i imali smo jednu od najjačih katedri za vizantologiju u ovom delu Evrope, sa čuvenim profesorom Ostrogorskim, ali nismo imali mnogo pristupačnih knjiga za širu čitalačku publiku. Knjiga Radivoja Radića prva je koja pokušava da preko prizora svakodnevnog života Vizantije predstavi taj svet. Radić nam u stvari objašnjava kako je izgledao život Vizantinaca, kako su bili odeveni, o čemu su razgovarali, da li su bili pobožni, koliko često su posećivali hramove – objasnio je dr Nebojša Jovanović, dodajući da dr Kosta Nikolić na cara Dušana ima pogled čoveka 20. veka, jer se najpre kao naučnik bavio Jugoslavijom i njenim fenomenima.

– Autor je kao poznavalac jugoslovenskih institucija sagledao način na koji je vladao car Dušan, način ustrojstva institucija u 14. veku, kao i to da li je car Dušan bio samodržac ili se oslanjao na institucije i zakone. U vreme cara Dušana ustav je iznad svega, zakoni vladaju i postoji ozbiljno upozorenje na to da sudije ne sude u strahu od carstva. Tako je bilo u 14. veku. Gde smo danas? Tu smo –  zaključio je dr Jovanović.

Istoričarka prof. dr Katrina Mitrović zapazila je da su istoričari često rigidni, dosadni čak, ali da su Nikolić i Radić izuzetno zanimljivi, i da su im i knjige takve. Profesora Radića uporedila je sa svojim omiljenim i zanimljivim irskim istoričarem Piterom Braunom.

– Ono što ovu knjigu Radivoja Radića čini posebnom jeste taj sveobuhvatni pogled na Vizantiju, istovremeno razbijajući iluzije koje imamo  o tom hiljadugodišnjem carstvu. Gledamo vizantijsko carstvo kao monolitnu tvorevinu koja je trajala hiljadu godina, nije se menjala i rigidno se svodila samo na dvor i ceremoniju. A zapravo nam je izmicala suština života koju nam Radić sada približava. Ovom knjigom dobili smo jednu dinamičnu sliku o ljudima kroz vekove, mestima, imenima Vizantije, delo koje nije pisao samo odličan istoričar, nego i odličan književnik– zapazila je dr Katrina Mitrović ističući i to da  delo „Harizma cara Dušana” pokazuje šta je Dušanovo carstvo predstavljalo za srpski narod koji je živeo pod tri carevine, kada srpske države više nije bilo.

– Ono što nam nedostaje jeste kontinuitet u prikazivanju određenih fenomena. Nikolić se odvažio, iako se bavi Jugoslavijom i 20. vekom, da zagnjuri u srednji vek. Naša istoriografija nije tolerantna prema takvim pokušajima, nažalost. Utoliko je poduhvat Nikolića bolji i važniji. Beskrajno je zanimljivo čitati šta za Dositeja, za Vuka Karadžića, ili Njegoša znači Dušanova vladavina – objasnila je dr Katrina Mitrović.

Profesor dr Radivoj Radić istakao je da je imao dva cilja pišući ovu knjigu –  da ukaže na domete vizantijske civilizacije kao i na život običnog čoveka.

– Srednji vek je imao tu žalosnu sudbinu da je vremenski smešten između antike i renesanse, epohe čudesnog sjaja, tako da je on ostao „pastorče istorije”. Dugo je postojala ta negativna slika o mračnom srednjem veku i Vizantiji u okviru njega. Danas se često čuje to da su pravoslavne zemlje naslednice Vizantije, orijentalne despotije, da nisu kadre da budu demokratske. Ali to su floskule političara. Vizantolozi sveta razvejali su te predrasude još krajem 19. i kroz čitav 20. vek. Danas je nesporno da je vizantijska civilizacija jedna od najvećih, Vizantiji je pripao prvi milenijum posle Hrista, zapadnoj Evropi je pripao drugi, a treći će navodno pripasti Kini. Vizantija je jedina država sa ove strane Kineskog zida koja je toliko dugo trajala. Želeo sam i to da pokažem da je vizantijska civilizacija dugo trpela predrasude da je uštogljena i učmala, mrtva. Renesansni mislioci negativno su se izražavali o Vizantiji i o srednjem veku, francuski prosvetitelji takođe, ali i marksisti. Teza da se nije menjala je pogrešna, jer se vrlo dinamično kretala, odgovarajući na izazove vremena, a održala se odajući utisak promišljene nepromenljivosti pod kupolom starih običaja. U istoriji treba da bude mesta i za običnog čoveka, pored velikih događaja, ratova i mnogo pažnje posvetio sam toj „tihoj većini” – rekao je prof. dr Radić, dodajući da je nemerljiv kasniji uticaj Vizantije na kulturu i društvo mnogih naroda, uključujući i srednjovekovnu srpsku državu.

Govoreći o svojoj knjizi, dr Kosta Nikolić zapazio je da ne bi bila ostvarena bez podsticaja urednika Nebojše Jovanovića, čija je ideja bila da on kao istoričar 20. veka poveže srednji vek i 20. vek, i da istovremeno  posmatra kulturu sećanja u odnosu na Dušanovo vreme. Drugi deo ove knjige govori upravo o tome kako smo mi doživljavali cara Dušana kroz epohe, šta nam je značio, počevši od romantizma i 19. veka. Po autorovim rečima, sećanje na cara Dušana bilo je dokaz postojanja našeg naroda – bio je čuvar pravoslavne vere, svetionik koji je govorio o tome kako smo imali veliku državu i kako postoji nada da je možemo imati ponovo.

– Car Dušan bio je harizmatičan čovek i najznačajniji srpski vladar, pošto je u njegovo vreme srpska država bila teritorijalno najveća, podigao ju je na najviši politički rang, a on je postao car. Car Dušan vodio je politiku osvajanja vizantijskih teritorija. Nasledio je politiku svojih predaka, pre svega svog dede Milutina. Ali nisu me privukla prevashodno njegova osvajanja već to što je bio izrazito pobožan čovek i darodavac srpske pravoslavne crkve. U srednjem veku vera nije bila ograničavajući faktor. O Dušanovoj pobožnosti najbolje govori manastir Svetih arhangela kod Prizrena. Tu je našao lek svojoj bolesti i odlučio da podigne monumentalnu zadužbinu– podsetio je Nikolić, ističući  „Dušanov zakonik” kao jedinstvenu pojavu kojom jedan tako moćan vladar zapravo ograničava svoju vlast.

Dr Kosta Nikolić zaključio je zatim:

–Da se sudi po zakonu, a ne po strahu od vlasti. Kult cara Dušana ponovo je oživljen kada su njegove mošti prenete svečanom liturgijom do Crkve Svetog Marka, gde se i danas nalaze. Car Dušan tada je pronašao svoje večno spokojstvo.