Istorijska priča o položaju glumca u vremenu krize

 „Centrala za humor” najnoviji je dramski tekst višestruko nagrađivanog mladog pisca i dramaturga Đorđa Kosića. Nastao je na osnovu dokumentarne građe i bavi se stvarnim događajima i ličnostima u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata. Premijerno ga je na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu postavila rediteljka Olja Đorđević. Prvi susret sa publikom je večeras od 20.30 sati u ovom scenskom prostoru.

Junaci ove tragikomedije su popularni glumci Narodnog pozorišta u Beogradu toga vremena Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić, Ljubinka Bobić, Žanka Stokić, Nikola Popović i Mirko Milisavljević. Neki od njih, paralelno su igrali i u „Centrali za humor”, pozorišnoj trupi koja je izvodila vodvilje, skečeve, humorističke i vokalne numere za puku zabavu publike u periodu pred i tokom okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, a zbog tih angažmana suđeno im je u novembru 1944. godine.

Dramaturg Jefimija Sekulović, kostimograf Marija Marković Milojev, scenograf Ljubica Popović, asistent scenografa Jasna Saramandić, kompozitor Irena Popović Dragović, koreograf Andreja Kulešević, dizajner svetla Nikola Zavišić i Ljiljana Mrkić Popović koja je oblikovala scenski govor – potpisuju se kao umetnički tim ovog pozorišnog dela u kojem su uloge dodeljene Radovanu Vujoviću (Aleksandar Cvetković), Milošu Đorđeviću (Jovan Tanić), Jovanu Jovanoviću (Nikola Popović), Vanji Milačić (Žanka Stokić), Pavlu Jeriniću (Mirko Milisavljević) i Suzani Lukić (Ljubinka Bobić).

– Istorijska priča o tim ljudima, odnosno o položaju glumca u vremenu krize je sama po sebi uzbudljiva i tiče se svih nas. Ona je naše istorijsko nasleđe iz jednog od najmračnijih perioda na ovim prostorima. Nisam želeo da namećem bilo kakvu eksplicitnu poruku. Publika nije neuka i ne dolazi u pozorište da dobije moju ili bilo čiju lekciju. Čvrstog sam uverenja da je ono što ljude vraća pozorištu prvenstveno potreba za pričom: za ljudskim sudbinama i razumevanjem mehanizama koji ih pokreću, bilo da su oni lični, društveni bilo istorijski. Kritičko mišljenje razvija se kroz postavljanje pitanja, a ne nametanje odgovora – kaže Đorđe Kosić i dodaje:

– U preplitanju ratne i pozorišne stvarnosti, postavlja se pitanje šta je za osudu u okolnostima u kojima je živeti opasno po život, i ko uopšte ima pravo da donosi presude. „Centrala za humor” inspirisana je istinitim događajima i ličnostima, i u njihovom slučaju, presuda je bila brza i bez prava na odbranu, za neke – na smrt. U našoj predstavi ličnosti koje su sredinom prošlog veka nastupale na sceni Narodnog pozorišta pojavljuju se na njoj ponovo, naravno ovoga puta kao izmaštani dramski likovi, plodovi piščeve fikcije, da odbrane svako svoju poziciju.

Rediteljki Olji Đorđević ovo će biti prva režija u Narodnom pozorištu u Beogradu. Uzbuđenje i trema zbog toga su dodatno pojačani.

– I danas se može voditi polemika o tome da li je bilo ispravno igrati predstave za vreme okupacije. I danas nas isključivosti sa svih strana i uverenje u sopstvenu pravičnost do te mere zaslepljuju, da se, bez ikakvih problema, lako okrećemo protiv onih koji su nam do juče bili bliski. Vreme je za rehabilitaciju Cvetkovića i Tanića, ali vreme je i za kompletnu rehabilitaciju naše svesti – kaže Olji Đorđević, dok dramaturg Jefimija Sekulović otkriva da je predstava satkana kroz sećanja dva glavna lika i glumca – Jovana Tanića i Aleksandra Cvetkovića.