Vodopadi emocija u ime svih majki i kćerki

Moja nova opera nastala je po tekstu „Cjedila sam cveklu” Nejre Babić. Libreto je uradila Jelena Novak, a naša opera nosi naziv „Tri boje cvekle”. Vrlo važna tema: odnos majke i kćerke, bolest rak i gubitak. Nejra Babić opisala je svoju priču, bolest majke, borbu protiv opake bolesti i smrt roditelja. U našoj operi mama je svoju borbu vodila kroz tri godišnja doba. Leto bez leta, jesen pred ogledalom i podvodna zima su naši podnaslovi u libretu, a mama proleće nije dočekala. Umrla je u trenutku kada u prirodi sve cveta...

Ovo su reči kompozitorke i rediteljke Irene Popović Dragović o njenoj novoj operi „Tri boje cvekle”, iz koje saznajemo o gubitku i nalaženju glasa, o tugovanju kao o procesu učenja, o odlascima i o opraštanju od bliskih. Premijera opere „za vokalno-instrumentalni ansambl, elektroniku i kućne aparate”, kako je rediteljka najavljuje za naš list, i koja pokazuje blistavu stranu tuge bez patetike i veliča život čak i u momentu kad ga smrt preuzima zakazana je za večeras od 20 sati na sceni Sarajevskog ratnog teatra (SARTR-a). Repriza je veče kasnije. Irena Popović Dragović okupila je ovoga puta brojnu ekipu umetnika, koju čine: Ana Mia Karić, Emina Muftić, Amila Ravkić, Sanjin Arnautović, Hana Zrno, Matea Mavrak, Lidija Kordić, Alen Konjicija, Sara Seksan, Nikolina Vujić.

– Jedan od najtežih trenutaka u životu jeste kada čujete strašnu vest da ste bolesni ili da se to dogodilo nekoj od vaših bliskih osoba. Tada posežete za svim mogućim i nemogućim lekovima, receptima i čudotvornim sokovima koji će spasiti osobu koja boluje. Jedna od biljaka koja nas „spasava” je cvekla. Kada presečete cveklu primetićete da je njena boja bliska boji krvi, a njen ukus mnoge asocira na ukus zemlje. A površina presečene cvekle ima ciklične krugove: kao i na deblu presečenog drveta. Metafora života i stalna i neprestana borba, kao i rađanje i smrt – konstatuje Irena Popović Dragović i objašnjava:

– Nejra Babić je svoj tekst „Cjedila sam cveklu” napisala onog trenutka kad je smogla snage da tu svoju veliku bol pretoči u ovu poeziju. Ona nijednog trenutka to nije pisala sa mišlju da će se jednoga dana postavljati na scenu kao pozorišna predstava ili kao opera. Njeni stihovi su kao vodopadi emocija, negde između sna i jave iz kojih buja ogromna i neopisiva bol, ali i ljubav prema majci. Velika je hrabrost potrebna da se suočimo sa gubitkom, ali i sa spoznajom da roditelji u jednom trenutku postaju deca o kojoj se mi brinemo.

Dodaje da je zahvalna upravnici Maji Salkić, koja je posle odgledane opere „Deca” u Narodnom pozorištu u Beogradu poželela da upravo Irena Popović Dragović nešto slično postavi i u Sarajevu, u pozorištu SARTR.

– Ovog puta na sceni pored operske pevačice imamo devet glumaca, kamerni ansambl, ali i kućne aparate uz koje naši protagonisti pevaju. Mašine koje se pojavljuju na sceni su svi oni kućni aparati koje imamo u kuhinji – blenderi, aparati za koje mislimo da će nam spasiti život. Pokušala sam da umrežim mnogo različitih glasova koji pevaju u ime svih majki i kćerki i koji se na veličanstven način bore za svoje lične slobode, te iste slobode koje nas osnažuju da u životu postavimo granice, koje će nas osnažiti da uvek kažemo šta želimo i šta nikako ne želimo da uradimo – kaže rediteljka.

U operi „Tri boje cvekle” Irena Popović Dragović srela se sa dirigentom maestrom Fuadom Šetićem, koji je okupio ansambl pod nazivom „Blenderi”.

– U toku procesa rada shvatila sam da imam ispred sebe osobu koja razume i shvata koncept moje opere i koja je preuzela na sebe gotovo sve u vezi sa radom sa ansamblom i glumcima. Ova faktura je jako složena za pevanje i zato je maestro Fuad Šetić imao jako kompleksan zadatak. On je predočio i muzičarima da će pored „klasične” svirke imati i delove koje improvizuju, kao i deo u kome glumci ulaze u njihov prostor i postaju deo orkestra – objašnjava naša sagovornica, koju ovakvi scenski izazovi potrebno uzbuđuju. Otkrila nam je i zašto:

– U ovom trenutku kada se svet menja, kada je biti čovek postalo nešto tako retko, izazovno i uzbudljivo je okupiti umetnike koji su pre svega ljudi sa željom da stvore nešto novo i drugačije poštujući drugačije vizije. Posle mnogo godina provedenih u teatru i gotovo 200 pozorišnih predstava, imam potrebu da kreiram svet nešto drugačijeg muzičkog teatra, isključivo sa umetnicima koji žele, a ne moraju, sa onima kojima je važniji proces, a ne proizvod. Postalo mi je primarno da sarađujem sa ljudima koji poštuju pre svega sebe, svoje granice i slobode, a imaju poštovanje prema onima koji imaju drugačije poglede na umetnost i život. U današnjem vremenu koje je „izašlo iz zgloba” i u trenutku kada smo podeljeni i zavađeni, pravi luksuz je biti okružen empatičnim i dobrim ljudima.