Vujović ne da zaboravu jasenovačkog mučenika dr Mila Boškovića

Novica Đurić

Podgorica – Jedna od ulica u centru Bara nosi ime dr Mila Boškovića, jasenovačkog mučenika koji je sa prebijenim i izmrcvarenim logorašima, u noći između 21. i 22. aprila pre 75 godina, pokušao proboj iz logora smrti, koji je preživelo 106 zarobljenika.

Osim što ime ulice čuva sećanje na dr Boškovića, senku zaborava nedavno je sklonio i novinar barskog portala, Vuk Vujović, podsetivši na život i stradanje ovog lekara i narodnog heroja.

Pišući o njemu, kolumnista Vujović beleži:

„Budući da se niko iz barske lokalne vlasti nije setio, niti udostojio, a verovatno mnogi od ovdašnjih vlastodržaca o njemu ništa i ne znaju, iako su im usta puna patriotizma, red je da se nešto kaže o ovoj znamenitoj ličnosti iz naše istorije.”

Ko je bio dr Bošković? Rođen je 20. oktobra 1911. godine u selu Gornji Brčeli, u Crmnici kod Bara. Njegov otac Ivo radio je u Sjedinjenim Američkim Državama, dok je on sa majkom i braćom ostao u Crnoj Gori. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju na Cetinju. Medicinu je studirao u Bolonji, gde je diplomirao 1937. godine. U Beograd je došao neposredno pred rat. Kao lekar, specijalizovao se za parazitologiju i zaposlio se kao asistent na Bakteriološkom institutu u Beogradu.

Početkom rata, u jesen 1941. godine, priključuje se KPJ kao ilegalac sa zadatkom partije u Beogradu. Zbog brzog razotkrivanja, prebačen je u Zagreb, pod drugim imenom i kod jataka, ali su ga i tamo ustaški redarstvenici ubrzo otkrili, prepoznavši njegove pomagače. Zarobljen je i odveden u kompleks logora Jasenovac i Stara Gradiška, gde je preživeo strahovite muke.

„Posle pokušaja bekstva iz logora, sa još nekoliko Srba, osuđen je na momentalnu smrtnu kaznu vešanjem. Pre nego što će biti pogubljen, ponovo je bio mučen na najvarvarskiji način. Na dan izvršenja kazne, 21. septembra 1944. godine, na stratištu je istupio pred komandanta logora Dinka Šakića, poznatog krvnika, i pobunio se zbog načina izvršenja kazne rečima: ’Ja sam sin Crne Gore i izražavam protest protiv ovakvog sramnog načina izvršenja smrtne osude – kod nas se ljudi ubijaju iz puške’”, navodi Vujović.

Dodaje da je, pošto je krvnik odlučio da mu ispuni „poslednju želju”, Bošković odbio da okrene leđa i stavi crni povez, a Šakić mu je na licu mesta presudio hicem iz pištolja.

Posle rata, dr Bošković je 1953. godine proglašen za narodnog heroja. Vujović poručuje:

„Na nama je da prosudimo da li je jedna kurtoazna satisfakcija već osvedočenom heroju ispravna i dovoljna, s obzirom na to da je došla od onih kojima je, u ideološkom smislu, pripadao i zbog kojih je otišao u smrt. Isti ti, taj gnusni genocid epskih razmera, zdušno su prikrivali i nastojali da umanje zarad tzv. ’više politike’, kao što danas i mutirani potomci tih istih komunista teže započetom – ili se služe još gorim metodom – ciljanog zaborava.”

Konstatuje i da „opravdanje zaborava izvlače iz sopstvenog neznanja, nezainteresovanosti i kukavičluka, sve u skladu s agendom partije, zarad koalicionog mira i fotelja”.

Na kraju kolumne, u kojoj Vujović navodi podatke o broju ubijenih logoraša, srpskih mučenika – od nalaza prof. dr Srboljuba Živanovića, istraživača Instituta za Holokaust „Šem Olam”, i profesora sa Univerziteta Teksas, Gideona Grajfa, pa sve do nemačkih dokumenata, poznatih po germanskoj faktografskoj pedantnosti – izvori govore o broju od čak 1.160.000 ubijenih Srba.

Vujović opominje: „Dok šetate Ulicom Mila Boškovića, vi koji o tome ne znate ništa, ili pak znate veoma malo, poželite da naučite šta je to Jasenovac i šta se zaista dešavalo u periodu 1941–1945. godine. Šta su ideali veličine – za razliku od onih skorašnjih događaja u Splitu, tokom kojih smo se uverili, ne prvi put, da je ustaštvo povampireno, kao viši oblik klerofašizma, pred kojim se čuju sramni povici i kukavičko bežanje, poput onog: ’Nemojte mene, ja sam Crnogorac...’”

Prilika je da ovoj priči dodamo pesmu „Dječak pita majku”, potpisnika ovih redaka:

„Čija je ovo krv”, pita dečak majku, „u Jasenovačkom kazamatu?” / „Tvoja, sine.”

„Kako moja?” / „Ovde decu ubijaju, danas njih, sutra će tebe i tako redom.” /

„Znači svi umiremo”, razumeo je dečak.