„Zlatna palma" buntovnom Irancu Džafaru Panahiju

78. KAN

Kan – Bilo je ovo kvalitetno izdanje Kanskog festivala. Glavni takmičarski program obilovao je ujednačeno dobrim filmovima od kojih je žiri predvođen francuskom glumicom Žilijet Binoš za najbolji odabrao, po njihovom sudu, film „Bila je to samo nesreća” slavnog iranskog reditelja Džafara Panahija. Panahiju je pripala 78. „Zlatna palma”.

„Bila je to samo nesreća” jeste dobar, očekivano i društveno i političko kritizerski angažovani film, ali će se mnogi složiti da je osvojena „Zlatna palma” više čin neke vrste velike podrške autoru koji je proteklih 14 godina proveo što po kazamatima, što u kućnom pritvoru u Iranu (zbog verbalnog i umetničkog protivljenja režimu), nego realna slika njegovog sveukupnog kvaliteta. Nije ovo i najbolji Panahijev film. Pamte se njegova prethodna mnogo bolja dela.

U svakom slučaju kroz ovaj minimalistički, ali i duboko politički film, Panahi koristi poludokumentarni stil s kojim briše granice između fikcije i stvarnosti, ne prestajući da preispituje krhkost individualnih sloboda i složenost socijalnih veza u društvu kojim upravljaju cenzura i neizrečenost. U jednostavnoj radnji ovog filma, koja bi se mogla sažeti kao „nakon male nezgode, događaji se dešavaju”, reditelj koji snimanje i dalje smatra činom otpora, prikazuje iranski narod koji se bori za svoju slobodu i prikazuje snagu pobune muškaraca i žena u ograničenom društvu. Sve to kroz priču obojenu crnim humorom iako sama tema i nije za smeh...

Festivalski gran-pri otišao je u ruke norveškom scenaristi i reditelju Joakimu Triru za film „Sentimentalne vrednosti” u kojem pripoveda o složenom odnosu dve sestre s ocem – nekada poznatim rediteljem koji u komplikovanu porodičnu dinamiku uvodi i jednu holivudsku zvezdu u nadi da će mu se karijera povratiti. Trirov film „Najgora osoba na svetu” je 2021. u Kanu takođe osvojio jednu od nagrada (najbolja glumica – Renate Reinsve), a osvojenim gran-prijem ovaj neobični autor penje se na stepenicu više. Posle premijere „Sentimentalnih vrednosti” u Teatru Limijer ovacije su trajale 19 minuta! Publika je najviše bila dirnuta glumačkom snagom (ponovo) Renate Reinsve u liku jedne od sestara – Nore.

Nagradu žirija ravnopravno su podelili nemačka rediteljka Maša Šilinski za film „Zvuk pada” i španski autor Oliver Laše za jedan od najvoljenijih filmova na 78. Kanu – za dinamični, tematski svež i vizuelno očaravajući „Sirat”. Kao što je na stranicama „Politike” ovih dana već pisano, Maša Šilinski se u vizuelno majstorsko izvedenom filmu osvrće na prošlost, na zapletene porodične odnose koji su istovremeno i misteriozni i poetični. Ovaj njen dramatični istorijski film je ambiciozna saga koja obuhvata jedan vek i prati sudbinu četiri mlade devojke koje u različitim vremenima žive na farmi. Lašeiv „Sirat”, sa sjajnim Serđiom Lopezom u glavnoj ulozi, nudi napetost koja izvire iz samog ambijenta u kojem je film sniman – iz surove marokanske pustinje, poprištu nelegalno organizovanih višenoćnih rejv žurki zaludnih Evropljana, ali i iz scena grozničave potrage oca za svojom izgubljenom ćerkom. „Sirat” karakterišu oskudni dijalozi i otkrivajuće tišine u kontrastu sa nesnosnim zvukom tehno muzike, poseban fokus na svetlost, gestove i mir.

Najveći pobednik 78. Kanskog festivala sa osvojene tri nagrade bez sumnje je brazilski autor Kleber Mendonsa Filjo, čiji će se politički triler „Tajni agent” dugo, dugo pamtiti. Filju je pripala „Palma” za najbolju režiju i nagrada Međunarodnog žirija kritike – Fipresci za najbolji film, dok je glumačkoj zvezdi Vagneru Mouri uručena nagrada za najbolju mušku ulogu. Za najbolju žensku rolu nagrađena je mlada francuska glumica Nadija Meliti, za tumačenje lika sedamnaestogodišnje Fatime, najmlađe od tri ćerke jedne tradicionalističke parisko-alžirske porodice, koja spoznaje da je privržena istom polu i to u filmu „Najmlađa sestra” Hafsije Herzi.

Nagrada za najbolji scenario uručena je na sceni Teatra Limijer legendarnoj belgijskoj autorskoj braći – Žan-Liku i Pjeru Dardenu za izvanredan, društveno i socijalno angažovani film „Mlade majke”, koji je bio prikazan bukvalno poslednjeg takmičarskog dana. Već dvostruki dobitnici „Zlatne palme” (za „Rozeta” i „Dete”), mogli su sa „mladim majkama” komotno da osvoje i treće zlato. Niko se zbog toga ne bi bunio. Zaslužili su da budu kanski rekorderi. I zbog svog neprestanog društvenog angažmana i zbog svog stilskog realizma i zbog izbora tema iz života običnih malih ljudi na čije se svakodnevne probleme u svetlu „velikih svetskih događaja” stalno zaboravlja. Ali, zato su uz Kena Louča i Dardenovi tu da nas podsete da postojimo i da se tiše ili glasnije borimo sa svakodnevicom. U slučaju ovog njihovog poslednjeg filma reč je o problematici maloletnih majki i socijalnih službi i nadasve o najvažnijoj vezi na svetu – vezi majke i novorođenog deteta. Dardenovima je za to pripala i nagrada Ekumenskog žirija.

Specijalna nagrada kanskog žirija pripala je kineskom pesniku, reditelju i umetničkom fotografu Bi Ganu za „Vaskrsenje”, postapokaliptičnu priču o sećanju. U svetu u kome je čovečanstvo izgubilo sposobnost da sanja, jedno stvorenje ostaje začarano bledim iluzijama sveta snova. Ovo čudovište, zarobljeno u sanjarenju, drži se vizija koje niko drugi ne može da vidi – sve dok se ne pojavi žena. Obdarena retkom moći da opaža te iluzije onakvima kakve zaista jesu, ona bira da uđe u snove čudovišta, odlučna da otkrije istinu koja se krije u njima. Gotovo eksperimentalnim stilom Bi Gan filmofilima nudi nezaboravno iskustvo podsećajući ih da film može biti i čista umetnost.

„Zlatna kamera” 78. Kana za najbolji debitantski film pripala je iračkom scenaristi i reditelju Hasanu Hadiju za film „Predsednička torta”, dok je za najbolji kratkometražni film nagrađen palestinski autor koji živi u Izraelu – Tafik Barhom za film „Drago mi je što si sada mrtav”.

Ovogodišnje izdanje Kanskog festivala obeležili su svojim boravcima, između ostalih iz Holivuda, i Robert de Niro i Tarantino, Džodi Foster i Skarlet Džohanson, Kristen Stjuart i Imodžin Puts, Denzel Vošington i Spajk Li, Itan Koen i naravno – Tom Kruz. Međutim, nekako su ovog puta ostali u senci svega ostalog što se na temu filma događalo u dvoranama 78. Kanskog festivala. A tu su dominirali politički angažovani filmovi koji su se uglavnom ticali prošlosti i filmovi na temu složenih međuporodičnih odnosa...