Umetnost kao svedočanstvo duha i zavičaj kao uporište

Umetnost je mera života, a zavičaj ogledalo duše, ta misao provejavala je Loznicom, dok su se u čitaonici Biblioteke Vukovog zavičaja sabirale reči, sećanja i tonovi, poput tihe muzike koja nas vraća sebi. Akademik Svetislav Božić, kompozitor, pedagog i jedan od onih stvaralaca koji ne nose samo note već i tišinu između njih, podelio je sa sugrađanima svoja promišljanja o životu, stvaranju i večnom uporištu, zavičaju.

„Ukoliko se čovek dobro ne zamisli nad sobom i ne usmeri svoj život na samopreispitivanje, bez vere i duhovnog sadržaja, on ne može da bude dobar, saosećajan, istinski ispunjen”, rekao je Božić, ostavljajući slušaoce da u toj tišini potraže odgovore za sebe. A tišina je bila saveznik te večeri, ona je bila taj skriveni ton koji se osluškivao sa istom pažnjom kao i reč.

Govoreći o umetnosti kao meri života, i zavičaju kao tački iz koje sve počinje i u koju se sve vraća, kazao je: „Umetnost nije puka forma, već svedočanstvo duha. Ona ima zadatak da umiri pogrešne strasti, da nas podseti ko smo i čemu težimo.” Dodao je da „umetnost nije zanat niti sredstvo, već viši čin duše, rezultat duhovnog promisla”. I možda baš zato, kako je rekao, „nije Mića Popović veliki samo zato što je bio majstor portreta ili enformela, već zato što je u njemu bilo nešto što je gorelo, što je tinjalo u dubini i što se naslućivalo u njegovim delima”.

Podsećajući na istorijske trenutke koji obavezuju sadašnjost, Božić je upozorio na opasnost zaborava. „Kako možemo da govorimo o današnjim nevoljama, a da zaboravimo 1915. godinu? Tada je sve što je hodalo bilo pobijeno, poklano, bacano u provalije. Danas zaboravljamo svoju istoriju, svoju krv koja je skupo plaćena, i zato gubimo kompas u ovom vremenu. Saberimo se dok još ima vremena.”

Njegov stvaralački opus obuhvata više od tri stotine dela različitih žanrova, od kamerne i simfonijske do duhovne muzike. Posebno mesto zauzima opera „Melanholični snovi grofa Save Vladislavića”, kao i horska i duhovna dela koja su odjekivala u manastirima poput Studenice i Hilandara. Njegove kompozicije izvođene su u sedamnaest zemalja sveta, na scenama od Moskve do Tokija, svedočeći o univerzalnosti jezika muzike stvorene sa ljubavlju.

Sala biblioteke, topla i tiha, bila je mesto gde je reč dobila snagu kakvu ima samo kad se izgovori iskreno, bez potrebe za dokazivanjem. „Privilegija je sedeti u biblioteci, govoriti svoje misli a da vas niko ne prekida, čak i ako se sa vama ne slaže. To leči čoveka. Zato sve mora da ima svoju meru”, kazao je Božić, ostavljajući prisutne da u toj meri pronađu i sopstvenu.

Povodom Dana grada Loznice, akademiku Svetislavu Božiću uručena je Povelja grada, najviše priznanje koje ovaj grad dodeljuje svojim zaslužnim građanima. Kako je sam rekao, to priznanje pripada ne samo njemu već svim njegovim učiteljima, prijateljima i zavičaju iz kojeg je ponikao.