Komšije me smeniše iako sam oterao dilere

Da nije one Borine pesme „Kućni savet me proganja..." verovatno bih i zaboravio kako se to kod nas zove. Elem, taj naš „kućni savet" se u Australiji zove Body Corporate – što bi bukvalno bilo „korporativno telo". Lepo zvuči, zar ne?

U rodnom gradu bio sam blagajnik kućnog saveta u soliteru gde smo imali stan. Ovde su me izabrali za sekretara, da ne kažem sekretaricu. U oba slučaja ljudi su primetili ljudi da umem sa parama i „papirićima".

Australijanci, ili kako sami sebe zovu „Ozi", na glasu su kao naivni, a pritom strastveno vole da ogovaraju, naravno isključivo iza leđa. To im je verovatno ostalo kao kulturno nasleđe iz kolonijalnog sistema. Ono što se kod nas kaže: „ne pravi se Englez".

Kod nas Balkanaca priča je potpuno drugačija – mi ogovaramo pravo u lice, bez rukavica, i onda kad sve izgovorimo, prekidamo svaku komunikaciju jer smo se – naravno posvađali. Civilizacijski put možda sporiji, ali bar znamo na čemu smo.

Kad sam preuzeo dužnost sredio sam im račune, promenio čistačicu i baštovana, smanjio broj kanti za đubre, pronašao jeftiniju struju i gas, promenio osiguranje... Sve po Pe-Es-u, kompleks od 45 stanova je, kako bi političari rekli – „procvetao". Osim, što nije.

Stanari bi dolazili, ostajali mesec-dva i nestajali. Zašto? Posle par razgovora sa nekolicinom njih, shvatio sam da je u pitanju droga. Noću, kad mene nema, kompleks se pretvarao u pravu malu pijacu. Tri stanara prodaju, desetak kupuje, a mušterije skaču preko ograde kao na fudbalskoj utakmici.

Naravno da sam se uplašio. Najgore je bilo što sam počeo da sumnjam da su i neki iz uprave umešani. A onda mi jedan stanar šapnu – „i policija im pomaže". Ne znam da li je to istina, ali mi je bilo jasno da je stvar ozbiljna.

Kako sam ih oterao – to nije za novine. Ukratko: shvatili su da sa mnom nema šale, da ima i boljih lokacija za njihov „biznis" pa su se pokupili. Prebacili su „robu" preko ograde, a ja sve gledao preko kamera koje sam u međuvremenu postavio. Prava mala akcija, kao u dobrim akcionim filmovima.

Posle toga kirije i cene stanova skočile su 30 odsto. I pored toga, prošlog meseca jedan stan je proglašen za najjeftiniji u Melburnu. Dakle, još uvek ima prostora za napredak,  imamo napukle zidove i prozore, čisto da se ne zaboravi gde smo.

I tu bi priča mogao da bude kraj, ali nije.

Nisu se vratili dileri, nego ona problematična uprava. Mene izbacili iz kućnog saveta, sada rade „po svome". Kako će to dalje ići – saznaćete u sledećem nastavku. Do tada, poželite mi sreću.

Đole Petrović, Melburn