Trinaesti mesec i izborna godina

Nema podataka da je Aleksandar Vučić sujeveran, jer umesto u staklenu kuglu, on veruje isključivo u svoju politiku, brojke i dubinska istraživanja javnog mnjenja. Uostalom, ni Marko Uljarević, koji mu svakodnevno isporučuje statističko raspoloženje Srba, ne liči na velikog vrača. Zato je pre nekoliko dana predsednik Srbije, u trinaestom mesecu političke i društvene krize i tokom vladavine koja je ušla u trinaestu godinu, ležerno najavio izbornu godinu!

Neki drugi voždovi su upropašćavali sebe, verujući više u onostrano, nego u matematiku, pa bi ovu neobičnu koincidenciju broja 13 izbegli po svaku cenu. Kažu da je baksuzan. Jedan od njih je Slobodan Milošević, koji je slepo verovao svojoj ženi Miri Marković, dok je ona više verovala u izvesnog Roberta, ličnog proroka i crnog maga panamskog diktatora Norijege. Mira je kako u Marksa, Engelsa i Prvu proletersku, verovala i u zakone onostranog. Tako je, umesto da digitronom računa brojno stanje svojih birača i tempira datum izbora, konsultovala dotičnog Roberta. Tražila je od njega da joj predloži datum predsedničkih izbora, a on joj je preporučio neki dan koji je odredio srećnu političku sudbinu bračnog para sa Dedinja. Mira se setila da je to datum Osme sednice i zaokružila 24. septembar.

Kako mi je ovo ispričao Milomir Marić u televizijskoj emisiji, a Marić ume da zamuti vodu, pomislio sam da se radi o njegovom egzibicionizmu. Međutim, pored njega je sedeo Čedomir Jovanović, ključni operativac DOS-a uz Zorana Đinđića koji je potvrdio ovu priču.

I Boris Tadić je, kako ga je opleo Aleksandar Tijanić, tada direktor RTS-a, donosio ključne političke odluke koristeći savete izvesne beogradske vračare. Boris je to oštro demantovao, ali kako je moj prijatelj iz DS-a, u vreme Borisa srednji ešalon, takođe svraćao kod dotične čekajući u koloni demokrata kao u Urgentnom centru vikendom, pomislio sam da Tijanić možda nije ispalio tek onako vradžbinsku kletvu po Tadiću.

Još jedan od voždova, Vojislav Koštunica, bavio se delimično ezoterijom, ali ne tako što je hipnotisano verovao, već je legendu o Tarabićima iskoristio kao vrhunski spin, svakako jedan od najvećih u istoriji modernog višestranačja. Pred izbore, tačnije leta 2000. godine raširila se priča iz, kako su verovali, Kremanskog proročanstva. Članovi ugledne porodice Tarabić su prorekli da će na vlast doći čovek iz naroda čije će prezime biti isto kao ime mesta iz koga potiče. Bilo je lako spojiti Koštuniće i Koštunicu i magija je stvorena! Ovu ideju plasirao je slavni dramski pisac Dušan Kovačević. I lavina je krenula.

Odlučivši da najavi parlamentarne, a možda i predsednička izbore u maju ili decembru 2026. i proglašavajući novu izbornu godinu, Vučić se rukovodio isključivo političkim pragmatizmom. Posle lokalnih izbora u Negotinu, Mionici i Sečnju, kao malim izbornim laboratorijama koje mere CRP političke slike u Srba, pokazalo se da je sačuvao svoj rejting, uz računicu koja se pokazala u Mionici: broj glasova onih koji su protiv njegove politike samo se prelio iz rezervoara parlamentarnih opozicionih stranaka u cisternu studenata u blokadi, ma u kom agregatnom stanju se pojavljuju.

U svojoj strategiji, Vučić nije izgubio svoje biračko telo, već se tokom krize pokazalo da se prava politička borba vodi na antivučićevskom frontu, gde studenti pokušavaju da izbrišu opoziciju i zauzmu njeno mesto. To nisu morali da proriču nikakvi magovi, vračevi ili vudu-žene. Ta borba će se tek rasplamsati, što će okrnjiti i parlamentarnu opoziciju i fikcijsku studentsku listu koja, sa stanovišta kadriranja, članova i potencijalnih nosilaca, zaista poprima obrise političkog duha. Ne zna se ko ih bira, samo se naslućuje ko će biti na njoj, dok će se prava borba prsa u prsa voditi oko nosioca liste. A Vučić zna kako se bori protiv duhova: umesto da jede beli luk, svakog drugog dana se prikazuje po televizijama ili na terenu gde uveliko vodi kampanju sa porukom da i te kako postoji!

S jedne strane, Vučić je tako stabilizovao svoj rejting, a s druge, pružajući ruku za dijalog, pokušava da razočarane, naročito kolebljive birače privuče ili ka sebi ili ih vrati u apstinente. Za razliku od njega, opozicione stranke i studenti u blokadi i njihovi ideolozi, kako vole da im nežno tepaju provladini tabloidi, učinili su sve da prekrše ključni zakon politike: ako hoćeš pobedu, moraš privući glasače protivnika na svoju stranu. Njegovi oponenti su, međutim, činili sve da Vučićeve pristalice udalje što dalje od sebe, najavljujući sa slašću da će ih bacati u reku, jahati ili dinstati, pržiti i peći, što je bila kulinarska politička poruka sociologa Jove Bakića. Na opšte iznenađenje starih političkih mudraca, Jovini recepti su postali mejnstrim antivladine politike. Od pretnji različitim ritualnim radnjama nad naprednjacima i onima koji zaokružuju Vučića, činili su još jednu, veću grešku koja će ući u anale antipolitike. Proglašavali su ih za osobe sa manjkom prednjih zuba i svrstavali ih u ljudski otpad, istovremeno izdavajući licence samima sebi kao intelektualno i moralno superiornom klasom. Ključna, završna greška jeste korišćene reči „ćacad”, što možda ne društvenim mrežama može delovati duhovito, ali ko će od kandidata za obor, zaokružiti one koji smatraju da im je mesto da prave društvo tim plemenitim životinjama. Kopajući sve dublji kanal, Vučićevi politički protivnici su sve više gubili priliku da deo birača preskoči taj ambis i zaokruži njih.

Tu dolazimo da zanimljivog paradoksa. Ako srpsku politiku svedemo na dva dominantna psihološka obrasca poslednjih 25 godina, to bi bila dva fenomena: „faktor Vučić” i „faktor Koštunica”.

Naizgled potpuno različiti, obojica su suštinski slični u ključnoj stvari shvatanja srpskog mentaliteta, a samim tim i politike. Uspeli su, svako na svoj način, ono što je u Srbiji najteže – da preuzmu podršku iz potpuno suprotnih političkih tabora. Često se pravi paralela između Aleksandra Vučića i Zorana Đinđića, na osnovu njihovog ledenog pragmatizma, energičnosti i radnog elana. Ali, Đinđić nije mogao da ostvari pobedu u igri „jedan na jedan”, pa je na izborima 24. septembra 2000. godine, kao predsednički kandidat izabran Vojislav Koštunica.

Lider tada male stranke DSS nije pobedio samo Miloševića.

On je uradio nešto još neverovatnije: oko milion birača, koji nikada ne bi podržali opoziciju, prešlo je na njegovu stranu. Dakle, oni koji su posle Gazimestana doveli Miloševića na srpski presto, 24. septembra su ga odatle sklonili. Svaki drugi kandidat DOS-a izgubio bi izbore, pa bi se pokazalo da je mag Roberto ipak bio u pravu.

Ali, Koštunica je delovao pristojno, konzervativno, državotvorno, nenametljivo, bez ikakve agresije, kao politička figura koja smiruje tenzije. Bio je dovoljno demokrata da zadovolji DOS i dovoljno nacionalista da prevede slobiste ka sebi svojom antiharizmom! Dok su ostali lideri DOS-a obećavali lustraciju i brutalnu osvetu, Koštunica je glasačima i funkcionerima SPS-a i JUL-a nudio bezbedno utočište, pa su mnogi u njemu pronašli sigurnu kuću, umesto obor!

Aleksandar Vučić je učinio nešto još radikalnije. On je, osim što je promenio sebe, promenio i političku mapu Srbije. Od žestokog radikala, postao je arhitekta proevropske Srpske napredne stranke. Tako je usisao sve što je ostalo na terenu. Kadrove, operativce, mreže DS-a, DSS-a, SPO-a, G17-plus. Ono što je najvažnije, preveo je ka sebi veliki deo njihovih glasača. Zato je njegov rejting sve više rastao. Osim što ne vole da se bacaju u vodu, Srbi vole pobednike.

Vučić je privukao nacionaliste, proevropljane, umerene i birokrate, preletače, lokalne autoritete, stvorivši partiju u kojoj svako može pronaći sebe, opet na svoj način. Umesto osvete, na poslužavniku je ponudio mir, stabilnost i jednu vrstu društvenog dogovora, ostvarenog u najširoj koaliciji: od odbeglog Vuka Draškovića, do Aleksandra Vulina. Večni Ivica Dačić i Rasim Ljajić koji je sam u tradicionalnoj i konzervativnoj Mionici uzeo oko 3,7 odsto se podrazumevaju.

I mnogi Koštuničini ljudi su prihvatili takav dil. Od vidljivih, poput Milenka Jovanova, Petra Petkovića, Nebojše Bakareca, do Vojinog najpoverljivijeg čoveka za specijalne operacije Dejana Mihajlova. Kod Koštunice je bio tek nešto vidljiv, kod Vučića je potpuno nevidljiv.

Otuda studenti u blokadi i opozicija traže novog Koštunicu. Međutim, na svojoj strani nemaju ni približno igrača takvog kalibra, dok se onaj koji bi više nego zadovoljio te kriterijume nalazi na suprotnoj strani. Ali, kako da glasaju za nenadležnu instituciju?