Novi talas ustašizacije Hrvatske

Poznanik iz Stejt departmenta rekao mi je da se „Netfliksova” serija „Kuća od karata” ne preporučuje onima koji se bave američkom politikom jer „stvari nisu tako prljave”. Ipak, produkcija tu i tamo podseti da se „može pokrenuti impičment pojedinog predsednika SAD, ali ne i institucije predsednika SAD, niti se njegove nadležnosti mogu menjati pod pritiskom javnosti”. 
Studenti su predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću poručili da je „nenadležan”, abolirajući time svoje protivustavne metode pokušaja promene vlasti.

Nedavno smo videli da student Srbije koji želi da uči u šatorskom naselju ne zna da akumulator nema nulu i fazu. Studenti u blokadi Elektrotehničkog fakulteta samozaljubljeno su poručili da je „ovo je zemlja gde najbolji odustaju i dižu ruke, a društveni talog ostaje”. 
Posledice unutrašnje polarizacije Srbije, ojačane i teškim pritiscima oko snabdevanja energentima, trpe i Srbi u regionu. Dok im je matica ujedinjenija oko državnih i nacionalnih interesa, ona ima više prostora i resursa da adekvatno jača njihov položaj. Zato ne iznenađuje nedavna neprihvatljiva izjava ministra spoljnih poslova BiH Elmedina Konakovića, dobrano svesnog naših trenutnih prilika, da je sramotno skandiranje protiv reprezentacije Republike Srbije „opravdano dok Srbija ne ispuni to i to”.

Konakovićev stav deo je novog nametnutog narativa koji, što su podele u Srbiji izraženije, a spoljni pritisci neizdržljiviji, sada dominantno formira iskrivljenu sliku o prilikama u Srbiji i njenom uticaju u regionu. 
Vesna Knežević u tekstu „Hrvatski Srbi u klopci loših namera” potvrđuje ovu tezu. „Šta je to danas drugačije da mrzitelji nastupaju direktnije protiv srpske manjine, ne više s namerom da nešto regulišu po svojoj volji, već iz čiste radosti iživljavanja? Oslabljena srpska država, to je jedini novi kvalitet, rođen iz surovih obračuna među Srbima u Srbiji, u koje se, kao strana u ratu, uključio i politički lider hrvatskih Srba Milorad Pupovac... Nešto se potpuno novo umešalo u baladu o Srbima u Hrvatskoj. Blokaderski pokret u Srbiji posle dvanaest meseci davljenja države uspeo je da oslabi Srbiju, ne samo simbolički. To je pogoršalo i položaj Srba u Hrvatskoj, ne samo simbolički... Milorad Pupovac svesno se uključio u proces slabljenje države Srbije. Njegove propagandne jedinice u ’Novostima’ i Srpskom narodnom veću, u prvom slučaju dobrovoljci, u drugom različiti tipovi mobilizacije i internog pritiska, otvoreno podržavaju vanustavni preokret u Srbiji.” 
Redovi kritičari svega što dolazi iz Srbije, koji su studentima odmah dali bezuslovnu podršku, opraštaju im korišćenje pesme supruge ratnog kriminalca ili što nas smatraju „društvenim talogom”. Dosta njih to i sami misle, ali su dovoljno perfidni da to ne kažu javno. Širok je to spektar aktera, od komunističkih „liberalnih” komesara, preko donatorski sponzorisanih egzorcionista srpskog suočavanja s prošlošću do vouk kulturnih ratnika, u čemu je jedno vreme prednjačio „Feral tribun”. „Feralovi” restlovi i kadrovi ostalih propalih kvazimedija uhlebljeni su već godinama u „Novostima” – glasilu srpske nacionalne manjine (ili nečemu što se finansira po toj budžetskoj liniji). Izdaje ih Srpsko nacionalno veće (SNV), navodno krovna organizacija Srba u Hrvatskoj, iako takav pojam u zakonodavstvu ne postoji. 
„Novosti” su epicentar iracionalne kritike Srpske pravoslavne crkve, koja je po njima glavni remetilački faktor svih društava u regionu. I pored nedavne formalne promene u rukovodstvu SNV, njime, kao i svim drugim srpskim institucijama, i dalje upravlja Pupovac. Zbog odnosa prema SPC i odsustva konzervativno-liberalnog sadržaja, mimo prenošenja vesti o folklornim predstavama, često se čuje da „Novosti”, mahom levoaktivistički nastrojene, nisu glasilo većine Srba u Hrvatskoj. Kada se i kritikuje HDZ, dugogodišnji koalicioni partner SDSS se ne spominje, niti se pita šta je crvena linija ispod koje bi koalicija bila neprihvatljiva. Odnos prema Jasenovcu nije, videli smo tokom hrvatskog predsedavanja Međunarodnom alijansom za sećanje na Holokaust.

I inače, o Jasenovcu i genocidu nad Srbima može se u Hrvatskoj govoriti skoro isključivo ako se spominje i Srebrenica. „Novosti” tendenciozno relativizuju nacionalističke devijacije HDZ, a HDZ devijacije ostatka desne scene hrvatskog društva, koje, sada vidimo, otvoreno promovišu ustaštvo. Preko zakona koji su Srbima „kompenzovali” gubitak konstitutivnosti, HDZ, koji je skoro deceniju na vlasti, finansijski podstiče etnopreduzetničko-monopolitički način učešća Srba u javnom životu. O alokaciji sredstava odlučuje Milorad Pupovac „prijatelj svojih neprijatelja, neprijatelj svojih prijatelja”, kako ga opisuje Knežević. 
Za novi talas ustašizacije Hrvatske i srpske, neretko neraspetljivo finansijski umrežene organizacije, moraju snositi deo odgovornosti. Bilo bi dobro da se preispitaju decenijski uhodane prakse delovanja, oni koji su ih kreirali i sprovodili, kao i stalni „partneri” s kojima su se realizovale. Legitimno je pitati koliko je štete srpskoj zajednici i odnosima sa Srbijom naneo Pupovčev dugogodišnji lični antagonizam prema predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću, čiji su stavovi prema prirodi i razmeri zločina nad Srbima u Hrvatskoj i te kako korektniji od stavova HDZ-a.

Možda bi novi kadrovi bolje razumeli koliko je štetno zauzimati snishodljive stavove o delovanju vlasti u Srbiji, odnos koji je Pupovac konačno ogolio početkom godine. Hteo je da se nametne delu leve-hipsterajske-aktivističke-kulturnjačke-Srebrenica-je-genocid-Kosovo-je-nezavisno-antikorupcionaške-prema-HDZ-blagonaklone-Vučiću-su-ruke-krvave regionalne scene, ali i da i dalje predstavlja „most” za komunikaciju s vlastima u Srbiji, direktni glavni i bočni diskretni, za šta se višeznačno diskreditovao. Ako se ništa od ovoga brzo ne ostvari, ustašizacija, koja sada na meti ima mahom Srbe, ne više Jevreje i Rome, neometano će se nastaviti bez obzira na upozorenja hrvatskim vlastima i podršku Srbima iz Republike Srbije.

Na duge staze, može se desiti da širom Hrvatske ostane četrdesetak polupraznih srpskih kuća, kao legat megalomanije i kulta ličnosti, rentiranih za samoposluge i parkinge, ispred kojih će se skupljati ustašoidi da protestuju protiv retkih srpskih predstava. 
U Hrvatskoj, pored SNV-a, deluje i druga „krovna organizacija” Srba, pravoslavaca kojih je u Hrvatskoj velika većina, ali i nas ateista – Srpska pravoslavna crkva. Uz talas ustašizacije kojoj je Tompsonov koncert bio samo katalizator, a protiv koje HDZ, SNV i Pupovac nemaju adekvatnu strategiju, povampiruju se i ideje o ponovnom formiranju HPC. Ukazom Ante Pavelića od 3. aprila 1942, po naređenju nemačkih vlasti, osnovana je kanonski nikad nepriznata hrvatska pravoslavna crkva. Time je NDH nastojala da pokaže da u njoj nema progona i asimilacije Srba, te da se potpuno onemogući uticaj Srpske pravoslavne crkve. Pavelić je imao potpunu kontrolu nad njenim radom, čime je obezbedio da nekanonska HPC postane jedna od institucija ustaškog režima.

Pre par godina na marginama hrvatskog društva formirano je udruženje građana s tim imenom. Na sreću, tada im je vrhunac tog pokušaja bilo praznično okupljanje u iznajmljenoj restoranskoj sali. Biskupska katolička konferencija odredila se tim povodom, smatrajući da je pitanje autokefalnosti i ustrojstva pravoslavne crkve u Hrvatskoj isključivo u nadležnosti SPC, što treba posebno naglasiti. 
Erik Hobsbom, čuveni britanski istoričar, primetio je, opisujući globalizaciju i njene domete, da na svetu i dalje postoji smo određeni broj svetski priznatih institucija – „situacionih dobara” koja joj odolevaju. Ne možete zakupiti Milansku skalu za 2.000 svojih zvanica, ili 3.000 odvesti na Novogodišnji koncert u Beč. Koncertna dvorana „Vatroslav Lisinski” u Zagrebu je regionalno „situaciono dobro” u najboljem smislu te fraze. Nedavno je najavljeno da će se u decembru u njoj održati i „Božićni koncert Hrvatske pravoslavne crkve”, na kojem će nastupiti renomirani bugarski hor vizantijske muzike Sv. Jovana Kukuzelja. Lisinski je povukao najavu, ali to ne znači da na delu nije novi pokušaj vraćanja ideje o HPC. 
Pupovčeve „Novosti” o ovom slučaju, ko iza njega stoji i šta on može da znači, još nisu pisale. Hvalospevno se prenosi da su nakon sedamnaest godina nacionalne manjine koje žive u Hrvatskoj ponovo imale priliku da svoja folklorna umeća prikažu upravo u „Lisinskom”, u prisustvu premijera Andreja Plenkovića. Prema njegovim rečima, „pripadnici manjina ponosni su na Hrvatsku i vole je kao tolerantnu, slobodnu i demokratsku zemlju u kojoj zajedno s Hrvatima žive, rade i grade svoju budućnost”. Posle Tompsonovog koncerta i svih napada na Srbe, od tada ni notorni Frank Andervud iz „Kuće od karata”, ma ni „Netfliks”, čak i za vreme božićnih praznika, ne bi pokušali da nam prodaju.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista