Da li je deci moguće zabraniti društvene mreže

Nakon odluke Australije da ograniči korišćenje društvenih mreža mlađima od 16 godina, kojom su istovremeno predviđene veoma visoke novčane kazne i do 50 miliona australijskih dolara upravo za kompanije u čijem se vlasništvu nalaze „Fejsbuk”, „Instagram”, „Tiktok” i „Iks”, javnost se podelila na dva tabora. S jedne strane na one koji aplaudiraju australijskim vlastima jer smatraju da će tako konačno biti stavljena tačka na digitalno nasilje, i s druge su oni koji smatraju da zabrane ne rešavaju problem i da će deca pronaći rupu u zakonu. Podsećanja radi, iako je minimalni uzrast za korišćenje socijalnih mreža 13 godina, veliki broj roditelja otvara naloge svojoj deci i unosi lažne podatke. To čine i sama deca, jer znaju da niko ne proverava pravi datum njihovog rođenja.

Domaće zakonodavstvo predviđa zabranu društvenih mreža isključivo u vanrednim situacijama, kada su ugrožena osnovna ljudska i manjinska prava. U Evropi postoji Zakon o zaštiti podataka, kojim je preporučeno da deca mlađa od 15 godina ne bi smela da imaju pristup društvenim mrežama bez saglasnosti roditelja i koji zemljama članicama EU dozvoljava da tu granicu spuste na 13 godina. Mnoge evropske države već su donele svoje zakone – u Francuskoj je granica 15 godina, u Grčkoj i Španiji 14 godina. Međutim, Emina Beković koordinatorka Nacionalnog kontakt centar za bezbednost dece na internetu ocenjuje za „Politiku” da zabrana – ne daje rezultate.

„Da bismo ih postigli, odnosno da bismo smanjili rizike po bezbednost dece na internetu, neophodna je kombinacija različitih mera, koje bi trebalo da počnu edukacijom roditelja. Oni moraju da razumeju da detinjstvo kakvo su oni imali nije detinjstvo njihovih mališana, odnosno da su se opasnosti preselile iz ’oflajn’ u ’onlajn’ okruženje. Nekada je bilo dovoljno da roditelji objasne zašto dete ne treba da prihvati poziv na razgovor od nepoznatih osoba, a danas moraju da se upoznaju sa opasnostima i rizicima koji postoje u digitalnom svetu, da bi najmlađe naučili kako da se u njemu ponašaju i budu bezbedni”, objasnila je Bekovićeva.

Ona podseća da je naša država prepoznala problem zloupotrebe društvenih mreža i interneta, osnovala Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu i otvorila besplatan broj 19833, na kojem može da se prijavi digitalno nasilje i dobije savet ili informacija. Međutim, Srbija nema definisanu zakonsku granicu za upotrebu društvenih mreža, ni zakon koji bi omogućio procesuiranje njihove zloupotrebe.

„Ako bi neko na društvenoj mreži pronašao profil deteta mlađeg od 13 godina, on bi teoretski mogao da tuži roditelje samo socijalnoj mreži. S druge strane, ako bi sama društvena mreža tražila neki lični dokument koji bi potvrdio starost korisnika, to bi bilo kršenje prava na privatnost i moglo bi da se postavi pitanje da li bi ti podaci mogli da budu zloupotrebljeni. Tako da mi tu zapravo biramo između dva zla – da li je bolje da deca imaju pristup društvenim mrežama ili da platforme imaju pristup njihovim ličnim podacima”, upozorila je naša sagovornica.

„Zakon je samo tehnički okvir. Ako porodica ne radi na svojim kapacitetima, na poverenju i ako dete odlučuje da se ne poveri roditeljima u situaciji u kojoj doživi nešto neprijatno u oflajn ili onlajn svetu, ništa nismo postigli. Neophodno je pojačati edukaciju roditelja i njihovu digitalnu pismenost, jer su današnja deca često digitalno veštija od svojih roditelja. Roditelji često ne znaju gde su im deca, šta rade, s kim razgovaraju i sa kim četuju. Uz angažovanje roditelja i uz prebacivanje dela odgovornosti na privatne kompanije koje su vlasnice društvenih mreža, mogu da se postignu rezultati”, smatra Bekovićeva.

Naša sagovornica naglašava da zabrane ne mogu da daju rezultate preko noći i navodi primer Velike Britanije koja je na nivou nekoliko gradova napravila eksperiment i zabranila upotrebu mobilnih telefona na godinu dana. Tek posle godinu dana, vršnjačko nasilje palo je za 50 odsto, a istovremeno je došlo do veće socijalizacije dece.

Ana Mirković, psiholog i osnivač Centra za digitalne komunikacije, ističe da je protivnik svih zabrana i dodaje da se one uvek uvode onda kada nismo u stanju da sa nekom civilizacijskom tekovinom izađemo na kraj.

„Potencijalnu zabranu društvenih mreža deci mlađoj od 16 godina doživela bih kao priznanje odraslih da nisu u mogućnosti da vode računa o bezbednosti svoje dece, niti da ih edukuju za ponašanje na društvenim mrežama. Moje iskustvo iz projekta ’Bolji onlajn’ koji smo realizovali u preko sto škola u Srbiji i kroz koji je prošlo više od 16.000 dece i roditelja, govori da roditelji i nastavnici o virtuelnom svetu znaju svega deset odsto onoga što znaju deca, pa se sada prvi put u istoriji čovečanstva suočavamo sa paradoksom da mlađi o nekoj pojavi znaju više od odraslih. Dodatni problem predstavlja činjenica da roditelji nisu motivisani da uče o onlajn svetu i misle da se nešto može rešiti zabranama, a ako nešto znamo iz psihologije tinejdž doba jeste da zabrane ne daju efekta”, podseća naša sagovornica i dodaje da je roditeljska obaveza da prvo edukuju sebe, pa onda decu kako da bezbedno koriste internet.

Ona naglašava da društvene mreže nemaju ni pozitivan, ni negativan predznak – one predstavljaju prazne platforme čije će sadržaje deca pretraživati u zavisnosti od svojih potreba i interesovanja – radoznali će tražiti edukativne sadržaje, dok druga deca mogu postati žrtve digitalnog nasilja.

Na pitanje da li bi zabrana društvenih mreža značila kršenje dečjih prava, Ines Cerović iz Centra za prava deteta kaže da bi ova vrsta zabrane značila kršenje prava deteta na informisanje i participaciju. Osim toga, dodaje naša sagovornica, zabrana „Instagrama”, „Fejsbuka” i „Tiktoka” dovela bi do toga da deca koriste manje bezbedne mreže.

„Brojna socio-psihološka istraživanja govore da se deca informišu preko interneta, odnosno preko društvenih mreža, a ne preko mejnstrim medija. Ako znamo da oni većinu vremena provode u virtuelnom svetu, naš zadatak jeste da taj svet učinimo bezbednim i da platforme na društvenim mrežama postanu prilagođene njima. To, drugim rečima, takođe znači da decu treba učiti digitalnoj pismenosti i veštinama, umesto da im se zabrani prisustvo na društvenim mrežama”, ukazuje Cerovićeva.

Na kompanijama kao što je Meta, koje su vlasnici socijalnih mreža, smatra ona, leži odgovornost da zaštite decu u onlajn prostoru i da kreiraju algoritme koji su bezbedniji za korišćenje. Dodaje da su članovi Koalicije za praćenje prava deteta u Srbiji prilikom izrade Alternativnog izveštaja civilnog društva Komitetu za prava deteta, uočili da deca u romskim naseljima i deca na alternativnom smeštaju, koja odrastaju u domovima ili hraniteljskim porodicama, imaju veoma ograničeni pristup internetu, što takođe predstavlja kršenje njihovih prava.

„Uz podršku organizacije ’Eurochild’ Centar za prava deteta realizuje program obuke školske dece kako da se zaštite u onlajn svetu, koji rizici vrebaju na mrežama i kako da ne postanu žrtve digitalnog nasilja u Ćupriji, Kragujevcu i Šapcu. Nakon što završe ovu vrstu obuke, deca prenose znanje svojim vršnjacima, roditeljima i nastavnicima i mislim da je ta vrsta (vršnjačke) edukacije mnogo efikasnija od zabrana”, zaključuje Ines Cerović.

​Deca bi lako zaobišla propis

Istok Pavlović, marketinški stručnjak i influenser, izražava sumnju da će deca naći bezbroj načina da zaobiđu zakonska ograničenja. „Kompanije kao što su ’Meta’, u čijem se vlasništvu nalazi ’Fejsbuk’ i ’Instagram’, nemaju dovoljno ljudi da bi mogle da provere svaku osobu koja otvori profil, odnosno provere podatke iz lične karte. Zbog toga mislim da će bi ovakav propis bio vrlo lako zaobiđen u praksi. Mi ćemo posmatrati šta će se dešavati u zemljama koje eventualno budu donele zabranu korišćenja društvenih mreža poput Australije – da li će u njima opasti stopa digitalnog nasilja i zavisnosti od interneta. Pa, ako praksa pokaže da je zaista došlo do smanjenja ovih negativnih pojava, onda ima smisla razmišljati o zabranama”, smatra Pavlović.