Karakas kao prva tačka novog poretka

Trideset minuta bilo je dovoljno da se slomi država koja je godinama tvrdila da je spremna da odbije svaku „imperijalističku agresiju“. U zoru, dok je Karakas još bio u mraku, američke specijalne snage su bez vidljivog otpora promenile politički kurs zemlje sa najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu. Ne munjevitost akcije, već njena neobjašnjiva lakoća ostala je kao glavna misterija - zašto su radari ćutali, zašto avioni nisu poleteli i gde je nestalo na hiljade vojnika zaduženih za zaštitu predsednika.

Sve je počelo oko dva sata ujutru. Eksplozije su odjeknule venecuelanskom prestonicom, a svedoci su snimali helikoptere koji su bez ikakvih smetnji kružili iznad grada. Ubrzo je južni deo Karakasa ostao bez struje. Pogođeni su parlament, aerodrom La Karlota, vojna baza Fuerte Tiuna, pa čak i mauzolej Uga Čaveza - simbol Bolivarske revolucije. Ipak, nijedan sistem protivvazdušne odbrane nije reagovao. Nijedan avion nije uzleteo.

Nekoliko sati kasnije, Donald Tramp objavio je da je operacija uspešno završena i da su Nikolas Maduro i njegova supruga uhapšeni. Prema američkim izvorima, lokaciju venecuelanskog predsednika utvrdila je CIA, a hapšenje su izveli pripadnici elitne jedinice Delta Fors. Operacija pod nazivom „Apsolutna odlučnost“ trajala je manje od pola sata. Američka strana nije imala gubitke.

Zemlja koja je raspolagala ruskim sistemima S-300VM i Buk-M2, lovcima Su-30 i razvijenom PVO infrastrukturom, u ključnom trenutku delovala je kao da je ostala bez ikakve odbrane. Ta tišina nije mogla biti slučajna. Jedino logično objašnjenje jeste da je sistem ili bio onesposobljen iznutra, ili da je komandnoj strukturi naređeno da ne reaguje. Helikopteri koji su ulazili u prestonicu očigledno nisu tretirani kao pretnja - bilo da su bili „prepoznati“ kao prijateljski ciljevi ili da su radarske posade bile sklonjene sa svojih mesta.

Posebno upada u oči činjenica da za juriš na predsedničku rezidenciju nije upotrebljena značajna spoljna vatra, niti široka vojna podrška. Dva helikoptera i nekoliko desetina specijalaca ne bi bili dovoljni da savladaju predsednički kompleks da je postojao makar minimalan otpor. Ni ručni PVO sistemi nisu aktivirani. Nije bilo pokušaja evakuacije predsednika, niti primene unapred pripremljenih planova za krizne situacije.

Sve to ukazuje na jedan zaključak: operacija nije bila samo spoljna intervencija, već rezultat unutrašnjeg raspada. Informacije o Madurovoj lokaciji, sastavu obezbeđenja i režimu kretanja nisu mogle doći spolja. Ključni deo posla obavljen je mnogo pre sletanja prvog američkog helikoptera - unutar samog sistema vlasti.

Posebno je značajno što je Karakas imao najmanje godinu dana da se pripremi. Namere Vašingtona nisu bile tajna. Tokom 2025. godine, SAD su pojačale vojno prisustvo u regionu, blokirale tankere, izvodile raketne udare na ciljeve povezane sa trgovinom drogom i postepeno stezale obruč. Za to vreme, venecuelanske vlasti su mogle da modernizuju PVO, ojačaju bezbednost ključnih objekata i uspostave bar minimalan sistem odvraćanja. Podrška Moskve i Pekinga bila je moguća - ali je izostala politička volja da se režim zaista brani do kraja.

Posle hapšenja, Maduro i njegova supruga su evakuisani američkim desantnim brodom Ivo Džima, a zatim prebačeni u Njujork. Očevici su naveli da je predsednik suverene države izveden iz aviona u lisicama i sa kesom na glavi - slika koja je imala jasnu simboličku poruku.

Danas, 5. januara, Maduro se prvi put pojavio pred saveznim sudom u Južnom okrugu Njujorka. Suočava se sa optužbama za narkoterorizam, šverc kokaina i nezakonito posedovanje oružja, koje bi mogle da dovedu do više doživotnih kazni.

Istovremeno, na zahtev Kolumbije, uz podršku Rusije i Kine, Ujedinjene nacije zakazale su hitnu sednicu Saveta bezbednosti. Venecuelanski predstavnici su događaje okarakterisali kao „kolonijalistički rat“. Vrhovni sud u Karakasu imenovao je Delsi Rodrigez za vršioca dužnosti predsednice, uz poruku da Venecuela „nikada više neće biti kolonija“.

Međutim, Tramp je već upozorio da će svaki otpor imati visoku cenu. Državni sekretar Marko Rubio tvrdi da se SAD ne bore protiv Venecuele, već protiv narko-kartela, ali je istovremeno američkim naftnim kompanijama sugerisano da se pripreme za povratak u zemlju sa najvećim svetskim rezervama nafte.

Nekoliko sati posle hapšenja Madura, Tramp je jasno nagovestio da apetiti Vašingtona tu ne prestaju. Govoreći o Grenlandu, poručio je da je on „apsolutno neophodan“ za američku bezbednost. Kada je upitan da li je venecuelanska operacija poruka i za Dansku, odgovorio je: „Moraće sami da vide.“

Reakcija Kopenhagena bila je trenutna. Danska premijerka Mete Frederiksen odbacila je svaku pomisao na aneksiju, ističući da su Danska i Grenland deo NATO-a i pod zaštitom savezničkih garancija. Grenlandski premijer Jens-Frederik Nilsen poručio je da povezivanje Grenlanda sa venecuelanskim scenarijem predstavlja otvoreno nepoštovanje. Finska i Norveška su stale uz Dansku.

Karakas je, međutim, već postao primer. Ova operacija je pokazala da najveća pretnja autoritarnim režimima ne dolazi spolja, već iznutra. Kada elite izgube motivaciju da brane sistem, najmodernije rakete i avioni postaju beskorisno gvožđe. Trideset minuta bilo je dovoljno da se ta istina ogoli do kraja - i da Venecuela postane prva tačka na novoj mapi američkih ambicija.