Pred­u­slo­vi na­pret­ka su mir i sta­bil­nost

Kad se da­nas go­vo­ri o sve­tu, naj­če­šća gre­ška je da se sve opi­su­je kao „kri­za”, kao da je reč o krat­ko­traj­noj ne­po­go­di po­sle ko­je će se stva­ri br­zo vra­ti­ti na sta­ro. Sve vi­še zna­ko­va upu­ću­je na to da ono što na­zi­va­mo kri­zom po­sta­je no­va nor­mal­nost, is­ti­če u in­ter­vjuu za „Po­li­ti­ku” mi­ni­star bez port­fe­lja za­du­žen za ko­or­di­na­ci­ju ak­tiv­no­sti i me­ra u obla­sti od­no­sa s di­ja­spo­rom Đor­đe Mi­li­će­vić. „To je vre­me u ko­jem se pra­vi­la me­nja­ju če­šće ne­go ra­ni­je, in­te­re­si otvo­re­ni­je po­ka­zu­ju, part­ner­stva pre­i­spi­tu­ju, a si­gur­nost vi­še ni­je ne­što što se pod­ra­zu­me­va, već ne­što što se gra­di”, oce­nju­je Mi­li­će­vić na pi­ta­nje ka­ko da­nas gle­da na glo­bal­na de­ša­va­nja i če­ste oce­ne da se svet na­la­zi u du­bo­koj kri­zi.

– Me­đu­na­rod­ni sku­po­vi po­put pro­šlo­ne­delj­nog u Da­vo­su ni­su va­žni kao sce­na ili spek­takl, već kao in­di­ka­tor. Oni slu­že kao sig­nal u ko­jem prav­cu se svet kre­će i šta to zna­či za dr­ža­ve ko­je ni­su ve­li­ke si­le, ali že­le da bu­du sta­bil­ne, or­ga­ni­zo­va­ne i do­volj­no mu­dre da sa­ču­va­ju pro­stor za raz­voj – na­gla­ša­va Mi­li­će­vić.

Ka­že da je bi­lo po­seb­no za­ni­mlji­vo ču­ti po­ru­ke ko­je su u Da­vo­su sti­za­le od li­de­ra ze­ma­lja sred­nje ve­li­či­ne. „Go­vor ka­nad­skog pre­mi­je­ra, ko­ji je kon­sta­to­vao da je svet uni­la­te­ral­no­sti ka­kav smo po­zna­va­li za­vr­šen i da se sta­bil­nost vi­še ne mo­že gra­di­ti osla­nja­njem na jed­nog part­ne­ra, na sa­žet i vr­lo ja­san na­čin opi­sao je re­al­nost u ko­joj se da­nas na­la­zi­mo. Nje­go­va po­ru­ka da u no­vom sve­tu ’ili se­di­te za sto­lom ili ste na je­lov­ni­ku’ ni­je bi­la sa­mo dra­ma­tič­na fi­gu­ra, već upo­zo­re­nje da se dr­ža­ve mo­ra­ju pri­la­go­di­ti slo­že­ni­jem i ma­nje pred­vi­dlji­vom okru­že­nju”, uka­zu­je mi­ni­star.

Šta ta „no­va nor­mal­nost” zna­či za dr­ža­ve po­put Sr­bi­je?

U sve­tu u ko­jem se po­de­le pro­du­blju­ju, a sta­ra pra­vi­la gu­be, od­go­vor­nost dr­ža­va sred­nje i ma­nje ve­li­či­ne po­sta­je ve­ća ne­go ra­ni­je. Vi­še ni­je do­volj­no re­a­go­va­ti na do­ga­đa­je – po­treb­no je ima­ti ja­san kurs, str­plje­nje i spo­sob­nost da se oču­va unu­tra­šnja sta­bil­nost u uslo­vi­ma stal­nih spolj­nih pri­ti­sa­ka. Za ta­kve dr­ža­ve, no­va nor­mal­nost zna­či da mo­ra­ju da gra­de vi­še part­ner­sta­va, da ču­va­ju ma­ne­var­ski pro­stor i da ne pri­sta­ju na po­jed­no­sta­vlje­ne po­de­le sve­ta. Vre­me jed­no­stav­nih re­še­nja i osla­nja­nja na je­dan cen­tar mo­ći pro­la­zi, u bu­duć­no­sti sve ve­ću ulo­gu će ima­ti spo­sob­nost dr­ža­va da sa­mo­stal­no de­fi­ni­šu svo­je in­te­re­se i da ih do­sled­no spro­vo­de. Sr­bi­ja je kroz vođ­stvo Alek­san­dra Vu­či­ća gra­di­la upra­vo ta­kav pri­stup. Po­li­ti­ka ko­ju do­sled­no vo­di pred­sed­nik Vu­čić za­sno­va­na je na raz­u­me­va­nju da Sr­bi­ja mo­ra da ču­va svo­ju su­ve­re­nost, da ne bu­de deo tu­đih su­ko­ba i da gra­di part­ner­stva na osno­vu sop­stve­nih in­te­re­sa. To ni­je bio lak put, ni­ti put ko­ji je na­i­la­zio na raz­u­me­va­nje, ali u vre­me­nu u ko­jem se svet sve če­šće vra­ća je­zi­ku in­te­re­sa i prag­ma­ti­zma, po­sta­je ja­sni­je da se pro­stor za ova­kvu po­li­ti­ku ši­ri.

Da li se da­nas po­ka­zu­je da je taj kurs bio is­pra­van?

Su­šti­na ni­je u to­me da se da­nas go­vo­ri o to­me ko je bio u pra­vu, a ko ni­je. Mno­go je va­žni­je to što se me­đu­na­rod­ni kon­tekst me­nja na na­čin ko­ji omo­gu­ća­va lak­še i do­sled­ni­je spro­vo­đe­nje po­li­ti­ke sta­bil­no­sti, su­ve­re­no­sti i part­ner­sta­va. Ka­ko svet sve vi­še pri­hva­ta re­al­nost mul­ti­po­lar­no­sti i slo­že­nih od­no­sa, sma­nju­je se pro­stor za pri­ti­ske na po­li­ti­ku ko­ju vo­di­mo. U ta­kvoj at­mos­fe­ri dr­ža­va do­bi­ja ono što joj je naj­po­treb­ni­je – pro­stor da se po­sve­ti se­bi. Da se po­sve­ti Sr­bi­ji i ono­me što pred­sta­vlja su­šti­nu sva­ke ozbilj­ne po­li­ti­ke, a to je gra­đa­nin.

Da li gra­đa­nin mo­ra da bu­de u cen­tru po­li­ti­ke? Šta to kon­kret­no zna­či?

Da, u cen­tru sve­ga ne tre­ba da bu­du ni ve­li­ke si­le, ni glo­bal­ni blo­ko­vi, ni­ti mi ko­ji smo tre­nut­no na po­li­tič­kim funk­ci­ja­ma. Cen­tral­no me­sto mo­ra da za­u­zme gra­đa­nin Sr­bi­je – nje­go­ve po­tre­be, nje­go­va re­al­na oče­ki­va­nja i nje­go­vo pra­vo na si­gu­ran i do­sto­jan­stven ži­vot. Gra­đa­nin ko­ji ured­no iz­mi­ru­je svo­je oba­ve­ze pre­ma dr­ža­vi ima pu­no pra­vo da oče­ku­je od­go­vor­nost i re­zul­ta­te. Da vi­di da se ide na­pred, da ima eko­nom­sku i ener­get­sku si­gur­nost i da mo­že da pla­ni­ra bu­duć­nost svo­je po­ro­di­ce. Za­to po­li­ti­ka ne sme da osta­ne ap­strakt­na ili za­tvo­re­na u in­sti­tu­ci­ja­ma. Ona mo­ra da bu­de pri­sut­na na te­re­nu, u raz­go­vo­ru s lju­di­ma i u re­ša­va­nju kon­kret­nih pro­ble­ma.

Šta je naj­va­žni­je za taj pri­stup?

U na­šem vre­me­nu, mir i sta­bil­nost ni­su pra­zne re­či, već osnov­ni pred­u­slov sva­kog na­pret­ka. Bez njih ne­ma eko­nom­skog raz­vo­ja, in­ve­sti­ci­ja ni no­vih rad­nih me­sta. Oču­va­nje nor­mal­nog funk­ci­o­ni­sa­nja dru­štva ne zna­či iz­be­ga­va­nje pro­ble­ma, već nji­ho­vo re­ša­va­nje kroz in­sti­tu­ci­je, di­ja­log i od­go­vo­ran rad. Upra­vo za­to sta­bil­nost ni­je ap­strakt­na vred­nost, već za­šti­ta za one ko­ji su naj­o­se­tlji­vi­ji i oslo­nac za sve ko­ji od dr­ža­ve oče­ku­ju si­gur­nost i pred­vi­di­vost. Na­rav­no da u sva­kom dru­štvu po­sto­je raz­li­či­ta mi­šlje­nja i po­li­tič­ke bor­be. Ali dr­ža­va ne sme da bu­de pa­ra­li­zo­va­na ne­či­jom bo­le­snom am­bi­ci­jom, od­su­stvom po­li­ti­ke i vi­zi­je. Od­go­vor na iza­zo­ve ne mo­gu bi­ti blo­ka­de i za­sto­ji, već rad, po­sve­će­nost i fo­kus na re­zul­ta­te. To je raz­li­ka iz­me­đu po­li­ti­ke ko­ja gra­di i po­li­ti­ke ko­ja na­sto­ji da is­cr­plju­je i za­u­sta­vi dru­štvo.

Pred­sed­nik je go­vo­rio o po­tre­bi ve­ćeg ra­da i od­go­vor­no­sti u vla­di?

Ve­li­ke vi­zi­je i stra­te­ški prav­ci ima­ju smi­sla sa­mo ako se pre­tvo­re u kon­kret­ne re­zul­ta­te ko­je gra­đa­ni mo­gu da ose­te u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu. Po­ru­ka pred­sed­ni­ka Vu­či­ća o ve­ćoj od­go­vor­no­sti i ra­du čla­no­va vla­de upra­vo ide u tom prav­cu – da po­li­ti­ka ne sme da se za­vr­ši na pla­no­vi­ma, stra­te­gi­ja­ma i na­me­ra­ma, već da mo­ra da bu­de vi­dlji­va kroz re­zul­ta­te. Po­sao vla­de i sva­kog mi­ni­stra je da obez­be­di da pro­jek­ti ne osta­nu na pa­pi­ru, da se od­lu­ke spro­vo­de, da pro­ce­du­re bu­du efi­ka­sne, a in­sti­tu­ci­je funk­ci­o­nal­ne. To pod­ra­zu­me­va stal­ni rad, lič­nu od­go­vor­nost, pri­su­stvo na te­re­nu i sprem­nost da se pro­ble­mi re­ša­va­ju, a ne sa­mo kon­sta­tu­ju ili od­la­žu. Gra­đa­ni ne ži­ve od stra­te­gi­ja i do­ku­me­na­ta, već od to­ga da li im je da­nas lak­še ne­go ju­če, da se pro­ble­mi re­ša­va­ju br­že i da si­stem funk­ci­o­ni­še. To je, po mom uve­re­nju, osnov­no me­ri­lo sva­kog ozbilj­nog ra­da u dr­žav­noj upra­vi i su­šti­na po­ru­ke ko­ju je pred­sed­nik ja­sno upu­tio – da se re­zul­ta­ti pod­ra­zu­me­va­ju i da rad ne sme da sta­ne.

Ko­li­ko su ve­li­ki pro­jek­ti, po­put Eks­pa 2027, va­žni za taj pri­stup?

Eks­po 2027 ni­je sa­mo je­dan do­ga­đaj, već ve­li­ka raz­voj­na šan­sa za Sr­bi­ju. On pred­sta­vlja test spo­sob­no­sti dr­ža­ve da or­ga­ni­zu­je, ko­or­di­ni­ra i osta­vi du­go­ro­čan trag u in­fra­struk­tu­ri, in­ve­sti­ci­ja­ma i mo­der­ni­za­ci­ji si­ste­ma. Sa­da ula­zi­mo u naj­zah­tev­ni­ju fa­zu – fa­zu u ko­joj vi­zi­ja, za­po­če­ta pre vi­še go­di­na, do­bi­ja kon­kre­tan ob­lik. U toj za­vr­šni­ci ne­ma pro­sto­ra za im­pro­vi­za­ci­ju. Mo­ra se tač­no zna­ti ko je za šta od­go­vo­ran, ko­ji su ro­ko­vi i ka­ko se re­ša­va­ju even­tu­al­ni pro­ble­mi. Eks­po je isto­vre­me­no sli­ka Sr­bi­je pre­ma sve­tu i sli­ka si­ste­ma pre­ma sop­stve­nim gra­đa­ni­ma – po­ka­za­telj da za­vr­ša­va­mo ono što pla­ni­ra­mo i za­po­či­nje­mo.

Ka­kvu ulo­gu u sve­mu to­me ima di­ja­spo­ra?

Na­ši lju­di ko­ji ži­ve van Sr­bi­je pred­sta­vlja­ju ogrom­nu sna­gu. Di­ja­spo­ra ni­su sa­mo emo­ci­je – to su zna­nje, is­ku­stvo, kon­tak­ti i ka­pi­tal. Oni su va­žan part­ner u raz­vo­ju ze­mlje i fak­tor uspe­ha ve­li­kih na­ci­o­nal­nih pro­je­ka­ta. Za­da­tak dr­ža­ve je da stvo­ri in­sti­tu­ci­o­nal­ne ka­na­le sa­rad­nje, da olak­ša ula­ga­nja, da otvo­ri vra­ta po­vrat­ku i uklju­či taj po­ten­ci­jal u raz­voj Sr­bi­je. Po­vra­tak po­je­din­ca zna­či po­vra­tak is­ku­stva, stan­dar­da ra­da i no­vih ve­za. To je sa­vre­me­ni ob­lik pa­tri­o­ti­zma – kroz do­pri­nos, a ne kroz pa­ro­le.

Šta je ključ­no da se Sr­bi­ja sa­ču­va u vre­me­nu ko­je do­la­zi?

Sve se svo­di na jed­no­stav­nu, ali zah­tev­nu for­mu­lu: mir, sta­bil­nost i mak­si­mal­na po­sve­će­nost. U okol­no­sti­ma u ko­ji­ma ži­vi­mo, to je je­di­ni od­go­vo­ran put. Sa­mo ta­ko Sr­bi­ja mo­že da na­sta­vi eko­nom­ski na­pre­dak, oču­va dru­štve­nu sta­bil­nost i obez­be­di svo­jim gra­đa­ni­ma si­gur­nu i do­sto­jan­stve­nu bu­duć­nost.