Ako ne živimo smisleno, sreća se pretvara u nesreću i depresiju

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Milan Damjanac, psihoterapeut, filozof i edukator. Njegov rad i promišljanja otvaraju važne teme o mentalnom zdravlju, ličnom razvoju i odnosima koje gradimo – sa drugima i sa sobom. Autor je jedne od trenutno najčitanijih knjiga u Srbiji „Još ovo ti fali za sreću”. U podkastu je bilo reči o tome kako da bolje razumemo sopstvene emocije, zašto se često vrtimo u istim obrascima ponašanja i na koji način psihoterapija može da bude put ka ispunjenijem životu.

– Recept za dobar život je da znaš kako treba podneti kritiku. Pod jedan – podneti krivicu za sopstvene, a pod dva – kontemplirati o smrti. Stvarno mislim da ta kontemplacija o tome da ćemo svi na isto mesto u jednom trenutku, podiže kvalitet života – smatra Damjanac.

Njegov stav je da je sreća jedan od fikseva kao droga i da stalno moraš da imaš još... Sreća je produkt našeg savremenog doba, ideja da život treba da ti isporuči nekako srećnu okolnost i srećno delanje, srećno osećanje, što je naravno nemoguće, jer sreća ide i sa tugom i sa svim ostalim stvarima. Kad živiš smislen život, kad znaš kuda ideš, to je nekako mnogo lakše. Čovek podnosi loše trenutke i onda gleda ih sa neke vesele strane jer zna kako će da živi. A kad nećeš da podnosiš, što je mnogo češće danas, onda nekako hoćeš da stalno imaš neku egzaltaciju, odnosno stalno imaš neki fiks sreće i onda tu „uleće” potrošačko društvo sa kupovinom.

Nema lakog života, nema lake sreće, lakih izbora, sve mora da se plati. U tom smislu reči, plaćaš suzama, plaćaš krivicom, plaćaš nečim i na neki način ubijaš sebe da bi napravio nekog odraslog sebe. A odrastao čovek zna da se nosi sa krivicom. Ljudi danas ne umeju da budu neko ko napravi odluku pa bude kriv zbog toga. Zbog te odluke mi se stidimo, mi želimo da budemo prihvaćeni i onda smo svi nekako izluđeni. A pošto smo svi izluđeni, onda nam stalno treba neko drugi da nam kaže da smo vredni. Bojimo se sukoba, bojimo se problema, bojimo se razumevanja, a najlakše je da imaš sreću. Najsrećnije su životinje. Nema juče, nema sutra, postoji samo sada. Nema razmišljanja, nema sećanja. Čovek mora da, ipak, živi smisleno. Ako ne živimo smisleno, sreća se prvo često pretvori u nesreću i u depresiju – rekao je Damjanac.

On je naglasio da je je tačan stih pesnikinje Desanke Maksinović da je „sreća lepa samo dok se čeka i dok od sebe samo nagoveštaj da”…

– To je tačno, jer kada dođeš do sreće, onda ti treba nešto novo. Tako da je u suštini najbolji život onaj gde si na nekom smislenom putu. A čim stigneš tamo gde je trebalo, odmah sledi praznina. Zato čovek kada se okrene ljudima oko sebe i generalno ljudima može da upotpuni to polje time što će se osećati smisleno, time što će raditi nešto za druge, time što će se okrenuti od sebe i što je najbitnije ne samo da se okrene ljudima koji ga vole i koje on voli nego faktički da veže smisao za nešto što ne može tako lako da se iscrpi. A to su obično neki odnosi sa drugim ljudima, produbljivanje tih odnosa, bliskost i kreativa, nešto što ispunjava, što može da traje. Sreća ne može da se kupi. I nisam siguran da može da se dostigne na tom nivou na kom ljudi misle da je moguće. Može da se dostigne radost kao produkt nekog smislenog života, ali kupovina je samo zatrpavanje praznine. Ti kad kupuješ, ti zatrpaš prazninu – smatra Damjanac.

Neki ljudi izgube dragoceno vreme čekajući savršenu osobu, posao, prijatelja, život…

– Mi stalno čekamo da nam dođe neki bog, neki gospod, neko rešenje, neka velika istina. Neko da nas spase, a toga prosto nema. Na kraju faktički samo mi možemo da spasemo sebe. Ako čovek radi nešto, da bi uradio nešto dobro za svoj život, onda mu se možda neke lepe stvari dese. A možda mu se i ne dese. To je ona antička priča koju ja baš volim, koja kaže da čovek ne upravlja do kraja svojim životom. On radi ono što može, a tragedija može da se desi ovako i onako. Ali čekanje je već gotova tragedija. Dučić je govorio da ne zna recept za sreću, ali da zna za nesreću – samo probaj da udovoljiš svima. Čim vidiš da te svi hvale, čim vidiš da ideš u pravcu kao apsolutno podržan, nešto loše radiš. Prosto mora neko te kudi i ti to moraš da prihvatiš kao što ćeš ti neke druge ljude da kudiš. Nema potrebe da se opravdava sve i svašta. Čim ima manjka poštovanja onda imaš sva zla i probleme koje čovek napravi sebi i drugima jer onda veruješ da si na poziciji istine, da znaš ko si, šta si, kuda ideš, a drugi su bezveze… E tako je i sa srećom – čekaš neko savršenstvo, a toga nema, to je čak jako opasno tražiti. Ako ne prihvatam ništa ispod tog ideala, neću prihvatati ni drugog. Neću moći napraviti naš odnos koji traje. Neću moći da trpim. Zašto bih trpeo recimo u braku bilo šta, ili u vezi, ili u prijateljstvu, ili na poslu, ako ne moram. Šutnem sve i nađem nešto drugo. Ali to nije život. I to ne može biti život. To direktno vodi ka depresiji – naglasio je Damjanac.

On smatra da je najskuplja i najteža odluka u životu da rizikujemo, da nekome verujemo, da se nekome prepustimo i da se, ipak, prevarimo, ali da se ne osuđujemo zbog toga.

– I bitna je odluka da je u redu da uradiš nešto i da stradaš zbog toga. U redu je da pogrešiš, da te ljudi ne vole, da te ljudi odbace...

Ljudi previše mistifikuju priču o ljubavi. Priča o ljubavi je pre svega odgovornost, pa tek onda sve ostalo. Kada imaš malo dete, ti to dete treba da voliš ako hoćeš da izraste u neku normalnu osobu. Ali pre svega moraš da budeš odgovorna osoba. Ako si ti odgovoran roditelj, to ti je preduslov. To je isto i u vezama, a i u životu. Ako nisi odgovoran prema sebi, nema ništa od tog života. Živećeš tuđi život. To je Sartrova priča o tome da se mi postvarujemo. Znači, onog momenta kada zaboraviš da si ti ta osoba koja bira, u bilo kojim okolnostima, bez obzira na to da li si u zatvoru, ili u terminalnoj bolesti, uvek postoji jedna minimalna stvar koju možeš da odabereš. Ako hoćeš da sediš u lošem braku, to je tvoj izbor. Ako hoćeš da budeš na lošem poslu, tvoj je izbor. Naravno, stvari su kompleksnije od toga i neki ljudi su u užasno teškim pozicijama, ali treba da znaju da je to njihov izbor iz kog god razloga da je napravljen. Razumem kada neko kaže da je u braku zbog dece ili da radi zbog velike zarade posao koji ga ne ispunjava. Ali kad ne smeš to da priznaš, onda je to problem. Pa tako neko kaže da mu je takva sudbina, horoskop ili psihološka crta. Ljudi kad se zatvaraju, oni traže izgovore. Izgovori su ono što zapravo pravi mentalne probleme – stav je Damjanca.

U podkastu je bilo reči i o tome zbog čega zavidimo drugima.

– Zavist je jedna prirodna stvar, imamo je svi kao mali – imamo je i kad porastemo. Samo postoji razlika između male zavisti i one koja je patološka. Patološka zavist je kad si prazan, kad ne znaš dovoljno, pa moraš da ispunjavaš svoju ličnost tim nedostatkom. Zavist je kada drugi ima ono što ja nemam, a ja ne želim da platim cenu koju je taj drugi platio. Možda taj čovek radi nešto dobro, ali ja u stvari moram da ga „svučem” ispod mog nivoa, jer kad to uradim onda nisam neuspešan. I onda je tu etika jedno sjajno pokriće. Jedan moj prijatelj ima jednu dobru opasku. On kaže da je ljut na svoju ženu jer joj zavidi, jer on nikad ne bih mogao nešto da uradi kao što ona može, njega bi ubila krivica… To je jedan pošten komentar. Ali poenta priče je da ovo društvo funkcioniše na zavisti. Potrošačko društvo funkcioniše na tome da uvek neko ima ono što ti nemaš, pa smo užasno zavidni i moramo još da se trudimo da bismo to dohvatili, a ako ne možemo, onda padamo u identitetske ratove. Društvo forsira dve istovremeno popularno suprotne poruke i mi ne primećujemo da su suprotne. Jedna je da smo popularno nezavisni, i da nam ljudi nisu potrebni, da treba da guramo po svome, a druga je da smo žrtve, nesretnici – naglasio je Damjanac.

Anksiozni zbog strahova

Gost našeg podkasta smatra da je došlo do uspona anksioznosti. Zbog čega?

– Ima dva razloga. Prvi, to povišena ambicija, jer bi trebalo posao fantastično da me zadovolji, svi moramo da imamo karijere. Zašto bi svi imali karijere? Zašto bi svako želeo da ima karijeru? Drugo, to je nesigurnost posla koja je ekstremna, jer su ljudi u strahu da će izgubiti posao, da neće moći da nađu drugi. I zato su osobe stalno u tom strahu od gubitka, od procenjivanja, od toga da će ispasti loši. A tu je i sistem „sagorevanja” na poslu. Han, nemački filozof govori o tome da smo mi u društvu sagorevanja, da mi sami sebe nadziremo, sami sebe terorišemo… To je zbog toga što sebi govorimo da nismo dovoljno dobri, da nismo ispunili ciljeve i dovodimo sebe do anksioznosti i depresije. Danas je 80–90 odsto ljudi anksiozno, zato što svako društvo generiše određenu vrstu psihičkih problema. Što je društvo više individualizovanije, ima će više mentalnih problema. Svi su anksiozni, jer se živi kako se živi – smatra Damjanac.

Ljubav ili patologija na prvi pogled

Da li je moguća ta neka ljubav na prvi pogled?

– Moguća je patologija na prvi pogled. Ljubav nije osećanje pa ne može biti na prvi pogled, zaljubljenost je nešto drugo… Citiraću Froma koji govori da je ljubav izbor i delanje. To znači da svakoga dana radiš nešto za tu osobu, da svakoga dana biraš tu osobu, pa i kada nas nerviraju uvek biramo one s kojima smo nešto „razmenili”. Moj stav je da monogamija nije prirodna. Ali to što nešto nije prirodno ne znači da nije vredno. Ako hoćeš da budeš u monogamnoj vezi, onda moraš da biraš osobu koja ima neke komponente koje su ti važne, da postoje slaganja, sličan stil, slično trošenje novca, sličan pogled na vrednosti, sličan pogled na planove u životu. Lepo je akademik Vladeta Jerotić govorio da umesto što istražujemo ljude koji su prevareni, treba da istražujemo one koji su 50 godina zajedno. Ljubav se zasniva na poštovanju – naglasio je Damjanac.

Svaka veza se rastura zbog onog što ti je smetalo u početku

Kada bismo izabrali jednu stvar koju ljudi najviše rade pogrešno u svojim vezama, šta bi to bilo?

– I bake su govorile, a i u filozofiji postoji ideja da se svaka veza na kraju rastura zbog onog što ti je smetalo u početku. Ljudi obično ili „popravljaju” drugu osobu ili pasivno čekaju da druga osoba postane nešto što nije. To je neprihvatanje onoga što neko vidi ispred sebe. Ljudi se menjaju teško i mučno, kao što se i mi menjamo teško i mučno. Ako ne mogu da prihvatim to da sam nesavršen, ne mogu ni drugi da budu nesavršeni. Kada pokušamo popraviti jedni i drugi, onda se veze stalno svode na popravljanje, na svađe, na probleme, na udaljavanje, na gubitak bliskosti. I ljudi „odigravaju” svoje primarne porodice u brakovima. U našoj kulturi češće muškarac misli da nije dovoljno dobar, a žena češće misli da je nebitna i to se vrti, to se perpetuira jer su to uloge ponete iz kuće, to su videli – kaže Damjanac.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU