Aleksinac će uvek pamtiti proleće kada je zasut bombama NATO

Aleksinac – I ovog proleća 5. aprila na 27. godišnjicu stravičnog stradanja u NATO bombardovanju naše zemlje Aleksinac će se s tugom setiti pogroma koji je doživeo u zločinu koji se ne zaboravlja. Ovaj grad je bombardovan u dva navrata. Gradić na ušću Moravice (sokobanjske) u Južnu Moravu napadnut je prvi put samo 48 sati nakon napada NATO-a na SR Jugoslaviju i Srbiju. Razorni projektili iz aviona severne alijanse pogodili su miran gradić 26. marta uveče oko 20.15 časova, kada je uništeno sve u industrijskoj zoni između auto-puta Beograd – Niš, Južne Morave i centra varošice – Poljoprivredni kombinat, glavna autobuska stanica, pogoni konfekcije, dve auto-škole, nadaleko poznati motel „Morava”... Te večeri, srećom, niko nije izgubio život.

U periodu 11 krvavih nedelja agresije na Aleksinac i okolinu ispaljeno je 65 avio-projektila, sam grad pogođen je sa 21 raketom razorne moći od kojih je stradalo 20 civila. Teže i lakše je povređeno više od stotinu građana. Do temelja je uništeno 50 porodičnih stambenih objekata, za stanovanje onesposobljeno čak 755 stanova i kuća. Uništena je celokupna privreda, značajan deo infrastrukture, aleksinačko zdravstvo, školstvo i kultura.

Tog 5. aprila 1999. prvi put posle Drugog svetskog rata u Aleksincu su sirene za vazdušnu opasnost počele da zavijaju u 19.55 sati. Zloslutni zvuk trajao je do 20.20 sati. Sat vremena kasnije mirno veče se u Aleksinačkom pomoravlju pretvorilo u smrt. U 21.35 sati prikazano je pravo zločinačko lice „Milosrdnog anđela”. Za samo nekoliko minuta zločinačka NATO avijacija ispalila je sedam razornih projektila.

Pogođeno je srce Aleksinca, ubijeni su ljudi koji su mirno živeli i nikome nisu smetali, srušene su porodične kuće, dva velika stambena objekta u ulicama Vuka Karadžića i Dušana Trvunca sa preko stotinu stanova, ali i Dom zdravlja, Hitna pomoć i druge zdravstvene službe, poslovne zgrade, trgovine i lokali, kulturne i obrazovne ustanove.

Komšije stradalih, spasioci i vatrogasci do svitanja su iz ruševina izvlačili poginule i povređene. Hitna pomoć iz Niša, Kruševca, Sokobanje, Prokuplja i drugih gradova i mesta u ovom delu Srbije odvozila je najteže povređene na klinike Kliničkog centra u Nišu, gde je te noći zbrinuto oko 20 osoba, a duplo više u aleksinačkoj bolnici. Te večeri 12 žitelja Aleksinca je poginulo.

Tokom prepodneva 6. aprila stiglo je objašnjenje NATO-a da je reč o „kolateralnoj šteti”... U porušen gradić stigli su, kako bi se uverili u razmere stradanje nevinih, mnogi domaći i strani novinari, predstavnici ambasada i brojni zvaničnici iz miroljubivog sveta. O tom jutru, kada je Aleksinac proglašen za „srpsku Hirošimu”, ali i svim danima stradanja do završetka agresije neizbrisiva su sećanja preživelih i danas živih Aleksinčana, kao i nezaboravna svedočanstva o bezumlju.

Pred sam kraj agresije opet je Aleksinac bio meta agresorskih pilota – 28. maja na stanovnike Novog naselja ispaljeno je osam raketa i bombi. Poginulo je još troje stanovnika ovog gradića, a desetak ja povređeno i ranjeno...

Posle 11. juna i Kumanovskog sporazuma obnova Srbije krenula je baš iz Aleksinca.

Na raskrsnici svetova i nasred „Balkanske promaje”, kako je napisao pesnik Bratislav Milanović, sudbina je Aleksincu odredila „da nastaje i nestaje, da bude simbol stradanja, ali i uvek posle toga, poput feniksa, simbol uzdizanja”.

I, zauvek nezaboravna iz 1999. godine „srpska Hirošima”.