Knjiga u kojoj je bol opipljiv

Dobitnici Nobelove nagrade za književnost Han Kang iz 2024. godine dodeljena je i Nagrada nacionalnog kruga američkih književnih kritičara, jednog od najznačajnijih književnih priznanja u SAD, osnovanog 1974. godine, koje dodeljuju profesionalni književni kritičari i recenzenti. Ona je nagrađena za roman „Ne rastajemo se” (kod nas ga je objavila „Čarobna knjiga”), koji tematizuje trajne traume na južnokorejskom ostrvu Džedžu posle ustanka iz 1948. godine, oružane pobune protiv podele Koreje, koju su vlasti brutalno ugušile smrću više od 30.000 ljudi, mahom žena, dece i staraca.

Pobunu je pokrenula Radnička partija Južne Koreje 3. aprila 1948. godine, nezadovoljna američkom vojnom upravom i nasiljem lokalne policije, a arhiva o Džedžu ustanku uvrštena je u Uneskov registar „Pamćenje sveta”.

Han Kang je ujedno druga južnokorejska autorka koja je dobila ovo priznanje, a žiri je ovaj roman ocenio kao delo zaslepljujuće melanholije, zvučne sintakse, turobne atmosfere. Njegova pripovest govori o ženskoj snazi, o prijateljstvu, povredivosti života i prevazilaženju traume. U središtu priče je junakinja koja usred snežne oluje putuje na ostrvo Džedžu kako bi spasila belu pticu Ama, koja pripada njenoj prijateljici, i boreći se sa snežnim smetovima suočava se i sa sopstvenom dušom, sećanjima i bolom.

Roman lirskim jezikom preispituje traumu kroz perspektive tri ženska lika, koja se neizbrisivo sećaju državne represije i patnje preminulih, onih koji su izgubili svoje najbliže, onih koji su pokušavali da pronađu nestale. Otkad je 2021. godine objavljen u Koreji, ovaj roman preveden je na engleski, kineski, francuski, nemački, japanski, holandski, i druge jezike. Francusko izdanje dobilo je Nagradu za inostranu literaturu „Pri Medisis” i Nagradu za azijsku literaturu „Emil Gime”.

Pošto nije mogla da prisustvuje svečanoj ceremoniji uručenja američke Nagrade nacionalnog kruga književnih kritičara, Han Kang je poslala svoj govor.

„U ovoj knjizi junaci su oni koji su odlučili da se ne opraštaju. Umesto nemogućeg pozdrava, oni su izabrali da ostanu u postojanom jutru, da zapale sveće pod morem, uronjeni u mrkli mrak. Još verujem u lelujavo svetlo koje svi imamo u sebi, i sa kojim se krećemo napred, držeći ga čvrsto”, napisala je Han Kang, zahvaljujući i prevodiocima koji su njen roman preveli sa korejskog i time ga približili i engleskom govornom području. Njen govor pročitao je Dejvid Ebershof, potpredsednik i glavni urednik „Hogart buksa”, izdavača knjige Han Kang na engleskom jeziku.

U intervjuu koji je dala odmah posle vesti da je dobila Nobelovu nagradu 2024. godine, Hank Kang je na pitanje koju knjigu bi prvu preporučila za čitanje onima koji ne poznaju njeno delo navela upravo ovaj roman „Ne rastajemo se”, u kojem je bol učinila tako opipljivim da zauvek ostaje kao trag na koži. Preporučila je i druge svoje romane među kojima su „Dolazi dečak” i „Bela knjiga”– čija radnja govori o Poljskoj posle Drugog svetskog rata. Pa i „Vegetarijanka”, možda njeno najkontroverznije delo, ispričano iz perspektive tri junaka, po kojem je snimljen istoimeni film, a koje se bavi pitanjima ljudske surovosti prema životinjama, zbog koje glavna junakinja odbija da jede meso.

Može se reći da Han Kang istražuje konačna pitanja postojanja, ne trudeći se da daje konačne odgovore, a jedno od zapitanosti koje, po njenim rečima, prožima njena dela, govori o tome kako prihvatiti ljudski život koji je toliko lep i istovremeno izrazito nasilan, kako ljudi uopšte mogu da budu tako surovi.

Njen roman „Dolazi dečak” iz 2014. godine govori o studentskom protestu i masakru iz maja 1980. godine u gradu Kvangdžuu, koji prepoznatljivim lirskim jezikom ove autorke dočarava izrazito nasilan događaj, masakr nad učesnicima političkog protesta, tabu temi južnokorejske novije istorije.

Han Kang je kao devojčica od dvanaest godina videla album sa slikama masakra stranih izveštača, što je prema njenom priznanju bio trenutak gubljenja iluzija i naglog odrastanja, kada je patnja njenog naroda postala njena lična patnja, a kako je svojevremeno izjavila za „Gardijan”, istražujući podatke za ovu knjigu čitala je o najbolnijim trenucima istorije 20. veka, ne samo Koreje već i Bosne i Hercegovine, pa i o Holokaustu, plašeći se da će podleći konačnom antropološkom pesimizmu.