Čarobnjak na fliperu

Znate li šta su to fliperi? Naravno! Ključ te igre leži u tome da igrač, manje ili više uspešno, neprestano šalje kuglicu na vrh fliperske ploče. Bez igrača koji besomučno udara po tasterima, i fliperima udara kuglicu, nema ni igre, ni uspeha. Ne postoji niti jedan jedini automatski mehanizam koji kuglicu tera u neku ravnotežu ili u održivo kretanje.

Vlast je od srpske privrede napravila fliper. Nema ravnoteže, nema stabilnog kretanja, ne mogu da deluju automatski mehanizmi, uvek mora da se udara kuglica. Umesto da se dobro definišu pravila igre, strane investicije se privlače subvencijama. Umesto da se otklone najveće prepreke investicijama, poput statusa građevinskog zemljišta, plaća se investitor da dolazi. Umesto da se reformiše poreska uprava i poboljša efikasnost njenog rada, država ulazi u preduzeća i pojavljuje se, protivno odredbama Zakona o privatizaciji, kao partner stranim ulagačima. Umesto da se vodi politika kursa koja uvoz čini skupljim, a izvoz profitabilnijim, problem deficita platnog bilansa pokušava da se reši direktnim pregovorima (između ostalog i o subvencijama) sa onim investitorima za koje se proceni da će da uvećaju srpski izvoz.

U ovom izabranom društvu prvi među jednakima je Mlađan Dinkić – pravi čarobnjak na fliperu. I beleži neuspeh za neuspehom – posledica loših poteza i loših procena. Da pomenem samo neke. Neuspešan tender za prodaju (imovine) RTB Bor. Neuspešan tender za privatizaciju „Jata”. Početna cena podignuta je na astronomski nivo u trenutku najdublje krize avio-saobraćaja u poslednjih nekoliko decenija (u vreme kada je barel nafte koštao 130 dolara), kao da niko nije proverio ima li uopšte zainteresovanih, pa se na tender niko nije ni javio. Privatizacija Telekoma „Srbija” inicijalnom javnom ponudom (IPO) ne samo da je strateški pogrešna nego se razmatra u doba (početka) globalne finansijske krize. „Fijat” do daljnjeg odlaže investiciju (uplatu sredstava) u zajedničko preduzeće.

I šta u takvim okolnostima radi g. Dinkić. Najavljuje novi fliperski potez. Ulaganje države u novu topionicu u Boru. Investicija od ni manje ni više nego 130 miliona evra. Zašto država da ulaže u to? Verovatno zbog toga što je loše osmislila i sprovela prethodne tendere. Šta nama, građanima Srbije, garantuje da država, odnosno g. Dinkić koji je zastupa, neće da napravi greške u takvoj investiciji? Ništa! Štaviše, opravdano je pretpostaviti da će država da počini sve one greške koje ne bi počinio privatni investitor.

G. Dinkić procenjuje da je upravo izgradnja topionice pravi poslovni potez. Odlično! Pa zašto u to ne uloži sopstvene pare? Ukoliko nema dovoljno, može da ih pozajmi pod komercijalnim uslovima. I tako g. Dinkić tvrdi da će se ova investicija finansirati kreditima proizvođača opreme. Napomena: krediti proizvođača opreme predstavljaju odloženo plaćanje, obično do 90 dana. Sve ostalo je plaćanje iz budžeta. Pa zato je izbila i krajnje neprimerena javna prepirka između dva ministarstva zbog toga iz koje stavke budžeta će da se skine. Jedino što nije sporno jeste da se topionica finansira iz budžeta. Onog čiji su prihodi projektovani na pretpostavci o rastu od 3,5 odsto u 2009. godini.

A ima još: nije ovo poslednje! Država će, najavljuje se, ulagati u „Petrohemiju”, Metanolsko-sirćetni kombinat u Subotici, „14. oktobar” itd. Čije pare će država ulagati? Naše, dragi moji poreski obveznici. Ono što platimo raznim porezima: na platu, na ukupne prihode, na nekretnine, kao i PDV pri svakoj transakciji. Mi to plaćamo, mi dajemo čarobnjacima na fliperima pare za njihovu igru, da mogu da ubace novčić za još tri kuglice. Nisu to njihove pare! A pošto nisu njihove, oni hoće još. Pa čitam da je „predsednik Opštine Paraćin zatražio od Ministarstva ekonomije da, kao i u Boru, problem u Srpskoj fabrici stakla bude rešen po modelu konvertovanja državnih potraživanja u kapital preduzeća. Srpska fabrika stakla duguje državi oko 20 miliona evra”. A Srpska fabrika stakla je privatno preduzeće! Kada se na jednom mestu igra na tuđ račun, onda svi stanu u red.

I šta sad? Najbitnije je da srpska privreda prestane da bude fliper. Da se omogući da deluju mehanizmi samoregulacije. Da se iskošena ploča ispravi. Da počne da se igra, na primer, bilijar. Igrači prvo pomno osmotre situaciju na ploči, pa onda osmisle sledeći potez, pa taj potez znalački (poznajući zakone mehanike) realizuju, pa onda posmatraju njegove efekte, kretanje kugle i njenu interakciju sa drugim kuglama, pa onda analiziraju svoj potez, bio on uspešan ili ne, razmišljaju šta može da se popravi. Jako malo činjenja, ali je sve mirno i dobro osmišljeno.

U čemu je onda problem? Zašto Srbija pod hitno ne promeni igru i ne uvede bilijar? Zato što to ne odgovara fliperašima – oni vole tu igru, vole da im ruke stalno budu na dugmićima za kontrolu, da se njišu zajedno sa kuglom. Oni, čini se, ne žele da igraju ništa drugo osim flipera! A cenu njihove igre plaćamo svi mi – poreski obveznici!

predsednik Centra za liberalno-demokratske studije, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu