Glas iz Podzemlja

Životna sudbina najtragičnije srpske pesnikinje novijih vremena, Darinke Jevrić (1947–2007), u temeljima je njene poezije. Visoko mesto koje ima u srpskoj kulturi još više dobija na značaju kada se zna da je Darinka Jevrić jedna od retkih srpskih intelektualaca koja je i posle  juna 1999. godine ostala da živi u Prištini, u svom stanu.

Srpska književna zadruga objavila je lane posthumno knjigu njenih stihova pod nazivom Poslanice s Prokletija. Iz potresnog pogovora Mitre Reljić, njene dugogodišnje prijateljice, može se naslutiti sva tragika pesnikinjinog života; od stalnog pritiska od strane njenih dojučerašnjih sugrađana da se iseli iz svog stana, a potom i jednog albanskog pisca za decu koji je „prepoznavši pesnikinju, samo se malo zbunio, prečuvši Darinkinu želju i nameru da ostane u svom domu, stao da deklamuje kako bi uzeo, nego mu kvadratura nije po volji”; saznanja da joj je brat kidnapovan i da mu se izgubio svaki trag, sve do situacija u kojima je obilazila humke srodnika svojih prijatelja strahujući da u njima neće biti pokojnika. Krađe mrtvih tela i njihovo odnošenje bili su dodatna upozorenja da ni mrtvim Srbima tu nije mesto. Njena pesma „Ivanovo” govori o miniranom prištinskom groblju Gde onomad je neko porušio spomenika sto pedeset.       

(/slika2)Darinka Jevrić jedinstvena je i po tome što je ušla u antologije pre nego što je objavila prvu samostalnu zbirku, što je kuriozitet u srpskoj poeziji. Njene tri pesme („Slobodarska”, „Dečanska zvona ili Svetkovina srca” i „Ratnikova ljuba”) objavljene su u antologiji Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, a zastupljena je i u antologijama savremene srpske poezije u Rusiji, Ukrajini, Turskoj, Indiji, Švedskoj, Češkoj, Italiji, Jermeniji i Engleskoj.

Na Desankinom nacionalnom tragu, sa Isidorinim širokim pogledima na svet, pesničkom jasnošću kao kod Šimborske i specifičnom vrstom neosimbolizma, njene pesme su nam ostale kao jedini svedoci podzemnog mraka koji se dogodio u Prištini. Međutim, njen pogled na svet počinje, ali ne zaustavlja se u Prištini, to je samo polazna tačka sa koje njene Poslanice s Prokletija dobijaju mnogo šire i univerzalnije značenje.

Izdržat valja ne pustinji/ Na balkanskoj, kaže pesnikinja. Darinka Jevrić nije zatvorena i sklupčana u nacion kojem pripada, što svedoči i jedna od njenih najboljih pesama, sa katastrofičnim prizvukom, „Opšti Kursk”, u kojoj pesnikinja na ironičan način poistovećuje potonulu podmornicu sa sveopštim haosom sveta – Svijet je u remontu/ Opšti Kursk. Tom pogledu na svet pripada i pesma „Balkanska vatra” koja ukazuje na rastrzani balkanski mentalitet – Olimpišemo se u prodavanju magle i splina.

(/slika3)Ključna pesma u kojoj se najpotpunije oseća poetesina metafizika jeste pesma „Antejski”. Ona oslikava pesnikinjino duboko poniranje u jezik i njenu duhovnu vertikalu koja počinje paradigmatskim stihovima – Tu sam gdje sam, trajem, stranstvujem u/ ataru zavičajnom, a koja će se dovršiti – Tamo negdje, u nedođiji, u plemenu nesaznatom/ u jeziku/ nepojamnom. Tome bi trebalo dodati i osećaj egzistencijalne beskompromisnosti u pesmi „Šetnja Mrčavom” gde stihovi Izbivanje iz stana – jazbine jednači se/ sa samoubistvom svedoče o prihvatanju situacije, po cenu života. Ili smrti.

Još nešto.

Jevrićeva je svoju prištinsku golgotu u kojoj je strepila za sopstveni život podigla na jedan simboličniji nivo. Priština je postmoderno Podzemlje, a njena golgota predstavlja svačiju golgotu na svim područjima sveta u kojima je razgovor zamenjen nagovorom na uništenje. Jevrićeva kritikuje raznorazne verzije „milosrdnih anđela” po svetu, ali ne samo iz perspektive jedne srpske pesnikinje kojoj se nevoljno oduzima identitet – nego iz ugla osnovnog prava na život.
U tom smislu, njene pesme – pisane u zabarikadiranom prištinskom stanu poslednjih godina svog života, u galeriji koju je osnovala, „Ikonos”, sazdanoj od izbjeglih slika/ U bunkeru od knjiga – jesu i same svojevrsno pravo na život i najbolji primeri antiratne poezije. Da nema njih, ostali bismo uskraćeni za jedan pesnički i moralni glas koji će nas uvek opominjati i podsećati ako zaboravimo.

Poezija Darinke Jevrić još uvek čeka na svoje tumače. I po tome je, možda, jedinstvena u savremenom srpskom pesništvu.

Mnogo jedinstvenosti, a tako malo reči o tome.