Zvezdini bekovi sasekli „crno-bele"

Pre 70 godina „Politikin” izveštač s revijalnog prvomajskog okršaja između Crvene zvezde i Partizana (2:0) Ljubomir Vukadinović, letopisac i predratnih „večitih derbija” (između BSK-a i Jugoslavije) i megdana sa svetskih prvenstava (1938, 1950. i 1954), čudom se čudio:

„Dva beka Crvene zvezde doneli su ovog puta pobedu svome timu. Svaki od njih postigao je po jedan gol. To je jedinstven slučaj, još nezabeležen na našim fudbalskim terenima.”

U tom prijateljskom susretu prvi gol je dao Branko Nešović s gotovo 40 metara, a drugi njegov slavniji imenjak Stanković iz slobodnog udarca. U 179. okršaju „večitih rivala” u prvenstvu „crveno-beli” su slavili (i bukvalno, jer su tom pobedom obezbedili zvanje šampiona) s 3:0, a sve pogotke su postigli njihovi odbrambeni igrači (Eraković, Avdić i Seol) i to iz kaznenog prostora!?

To jasno kazuje gde je voda probila Partizanov brod, pa je potonuo. Takav ishod bitke je i očekivan (i sam trener kluba iz Humske ulice uverava da je šampion nivo iznad njegovog tima), ali to nipošto ne treba da znači da je tako i moralo da bude. Nema sumnje da je Crvena zvezda i iznad Železničara, pa u Pančevu nije pobedila kolo pre „večitog derbija”. U sportu, a pogotovo u fudbalu, u kome, za razliku od ostalih sportskih igara, uopšte ne mora da bude pogodaka ili da jedan jedini odluči, ne  treba da se poraz prihvati kao viša sila čak ni kada je pretrpljen od boljeg od sebe.

To što su Zvezdini bekovi sasekli Partizan navodi na zaključak da njegova odbrana nije kriva. Strelci su bili igrači, koji nisu u njenom dometu, to jest, neko ih je pustio da se ušetaju tamo gde bi morali da imaju „pratnju”. Posebno je neshvatljivo kako se štoper Eraković obreo u golmanov prostor odakle je ubacio loptu u praznu mrežu, a nije bio prekid igre da bi imao vreme da se prekomanduje pred protivnički gol!?

Zvezda je tako okovala protivnika. U dobrom delu prvog poluvremena, pa i u drugom, bila je nadmoćnija, međutim, to nije naplatila. U fudbalu se često kaže da posle neiskorišćenih šansi sledi kazna, ali „crno-beli” su izuzetak od mnogih nepisanih pravila, pa i od ovog.

Što su sva tri strelca iz zadnje protivničke linije ne znači i oslobađajuću presudu za branioce Partizanovog gola. Nepojmljivo je da njegov bek „zaboravi” da prati „liniju ofsajda”, nego kao običan posmatrač gleda kako na drugoj strani šesnaesterca protivnički fudbaler prima loptu i nastavlja akciju, jer zahvaljujući njemu nije u nedozvoljenom položaju. Drugo, neshatljivo je i da lopta prođe kroz ceo peterac pored „živog” golmana (možda se Milošević pribojavao neke Kataijeve „zvrčke”). Čak i da se Eraković nije našao tamo gde treba u prilici bi bio Arnautović.

Drugi gol je istinski Partizanov poklon Zvezdi. Umesto da izbaci loptu u korner Simić se prosto polomio da je zadrži u igralištu i da je pošalje tamo, gde ni u bunilu ne bi smeo – u srce kaznenog prostora. Avdiću uopšte nije bilo teško da s desetak metara pogodi praktično nezaštićenu metu.

I konačan rezultat je posledica još jednog previda „crno-belih”. Mitrovića je odvukao „njegov igrač”, Seol je pravovremeno utrčao, Milovanović, kao ni njegov štoper, nije mogao u „rikverc”, pa je Korejac odjurio u šesnaesterac. Posle toga je, kao da je Mesi, varkom nadmudrio Partizanovog levog beka i, dok on nije znao gde se nalazi, kroz njegove noge je poslao loptu tamo, gde golman nije ni mogao da je očekuje.

Ruku na srce, bilo je i stopostotnih prilika, koje Zvezda nije iskoristila. Tada se istakao Milošević, inače bi Partizan prošao još gore.

Ima mnogo šta da se zameri „crno-belima”, ali opšti utisak o njihovoj igri je bolji nego u prošlom „večitom derbiju”, mada su poraženi istim rezultatom. Da je u prolećnom delu igrao kao sada protiv Crvene zvezde još bi bio u trci za prvo mesto!

Prvi put je posle mnogo vremena stvorio šanse. Nije ih iskoristio, jer oni kojima je preostalo da krunišu dobre akcije nisu znali kako se to radi.

Za fudbalske udžbenike je Dragojevićevo upošljavanje Bogdana Kostića, koji je osetio pravi trenutak kada da utrči, ali nije umeo da stavi tačku na tu kitnjastu fudbalsku rečenicu. Prvo, nije utrčao između svog goniča i lopte (ako bude oboren bio bi penal), a potom ju je besciljno šutnuo i praktično otklonio opasnost od Zvezdinog gola. Da je desnom nogom, makar i špicem, gađao u bliži ugao Mateus bi bio na mukama. Ovako je Zvezdin golman samo pogledom ispratio kako lopta odlazi od gola.

Slično je bilo i kada je Ugrešić, posle Polterove pobede u duelu s Veljkovićem, dobio loptu od B. Kostića, i s ivice kaznenog prostora je poslao preko gola. A niko ga nije ometao. To su trenuci oduzetosti zbog kompleksa nižeg nivoa, straha da se ne propusti prilika, koja možda više neće da se ukaže.

Partizan može da se nosi sa Zvezdom samo ako ne pravi previde i nepokolebljivo veruje da i taj Ahil ima ranjivu petu. Na njegove fudbalere se jeste stropoštalo sve ono što godinama potkopava klub, ali, bez obzira na to, moraju da budu na muci junaci.

Ne samo što su sva tri okršaja protiv šampiona u ovoj sezoni završili na štitu, nego ga nisu ni bocnuli (ni jedan jedini gol mu nisu dali, mada su prošli put imali i penal). Ali, nije ih to pogubilo, nego što su iskrvarili protiv slabijih rivala. Iz krila, koja su im ojačala jesenas (kada Zvezdine kandže iz raznih razloga nisu bile oštre) sami su počupali perje, pa će ponovo da prođu kao Ikar.

Neizlečiva boljka „crno-belih” je što ne izvlače pouke, što bez kraja ponavljaju greške. I kad se desi da im vetar dune u leđa, kao što je to bilo u prvom delu šampionata, oni se brzo okrenu protiv njega. Ako već nemaju asove, onda bi morali da budu borbeni, prodorni, odlučni... Ovako ulaze u desetu godinu tapkajući u mestu.