Kako je Karmelićanski manastir postao Orbanova kancelarija

Specijalno za „Politiku”

Budimpešta – Zgrada nekadašnjeg karmelićanskog manastira, smeštena u srcu budimskog zamka, danas je jedan od najkontroverznijih simbola političke transformacije Mađarske u poslednjoj deceniji. Ovaj barokni kompleks iz 18. veka, nekada duhovno i kulturno središte, pretvoren je pre nekoliko godina u radni kabinet mađarskog premijera Viktora Orbana, čime je dobio novu, političku dimenziju.

Manastir su izgradili Karmelićani, ali je nakon reformskih mera cara Josifa Drugog ukinut kao verska institucija krajem 18. veka. Tokom narednih vekova zgrada je menjala namenu od pozorišta do vojnih skladišta, da bi nakon Drugog svetskog rata bila delimično razrušena i dugo vremena zapuštena. Upravo taj istorijski slojeviti identitet bio je jedan od argumenata vlasti kada je doneta odluka da se objekat obnovi i prilagodi državnoj funkciji.

Ideja da se premijerov kabinet preseli iz zgrade parlamenta u Budim nastala je u okviru šireg koncepta koji je Orbanova administracija nazvala „repolitizacija istorijskog centra”. Prema rečima urbaniste Lasla Vega, vlada je želela da simbolički vrati izvršnu vlast u istorijsko jezgro države, čime bi se naglasio kontinuitet mađarske državnosti. Kritičari su, međutim, ovaj potez videli kao demonstraciju moći i udaljavanje od institucionalne transparentnosti.

Obnova kompleksa trajala je od 2016. do 2019. godine i bila je deo šireg projekta rekonstrukcije Budimskog zamka. Prema zvaničnim podacima, cena radova iznosila je oko 30 milijardi forinti (80–90 miliona evra), iako su pojedini nezavisni izvori tvrdili da je stvarni trošak bio značajno veći, kada se uračunaju prateći infrastrukturni radovi.

Arhitekta Peter Horvat, koji je učestvovao u konzervatorskim radovima, objašnjava da je izazov bio uskladiti zahteve moderne administracije sa strogim uslovima zaštite kulturnog nasleđa. On ističe da je veliki deo originalne strukture objekta očuvan, ali je unutrašnjost morala biti temeljno rekonstruisana, kako bi zadovoljila bezbednosne i tehnološke standarde.

Spolja, zgrada je zadržala karakterističnu baroknu fasadu, sa jednostavnim, ali monumentalnim linijama, koje se uklapaju u ambijent Budimskog zamka. Unutrašnjost, međutim, predstavlja kombinaciju istorijskih elemenata i modernog dizajna: staklene površine, savremene konferencijske sale i visoko obezbeđeni radni prostori integrisani su u stare zidove. Posebnu pažnju privlači panoramski pogled na Dunav i Peštu, koji je postao jedan od vizuelnih simbola Orbanove vlasti.

Prema rečima jednog bivšeg državnog zvaničnika, koji je želeo da ostane anoniman „prostor je dizajniran tako da kombinuje reprezentativnost i kontrolu”. To je, kaže on, istovremeno mesto za diplomatske susrete i centar donošenja odluka. Upravo ta kombinacija izazvala je brojne rasprave u javnosti o tome da li je reč o funkcionalnom administrativnom prostoru ili političkom simbolu.

Pitanje buduće namene zgrade sve je aktuelnije u kontekstu predstojeće smene vlasti. Lider partije Tisa, Peter Mađar, više puta je izrazio rezerve prema korišćenju ovog objekta kao premijerskog kabineta. U jednom od nedavnih intervjua izjavio je da „Mađarskoj nije potreban izolovani centar moći u zamku, već otvorena i transparentna vlada bliža građanima”.

Politički analitičar Elvira Nađ smatra da je „Mađarov stav deo šire strategije distanciranja od simbolike Orbanove vlasti”. Prema njenim rečima, vrlo je moguće da nova administracija neće koristiti karmelićanski manastir kao glavno sedište vlade, već će mu dodeliti drugačiju, možda više javnu ili kulturnu funkciju.

Postoje i konkretni predlozi, od pretvaranja dela kompleksa u muzej savremene političke istorije, do vraćanja određenih kulturnih sadržaja. Arhitekta Veg ističe da bi najracionalnije rešenje bilo hibridno – zadržati deo administrativne funkcije, ali otvoriti prostor za javnost, čime bi se smanjila politička napetost oko objekta.

S druge strane, pojedini predstavnici, sada već odlazeće strukture, brane odluku o adaptaciji. Bivši ministar građevinarstva Janoš Lazar izjavio je da je „obnova manastira bila neophodna, kako bi se sačuvalo kulturno nasleđe i istovremeno obezbedili adekvatni uslovi za rad vlade”.

Ipak, pitanje cene i opravdanosti investicije ostaje predmet debate. Ekonomista Gabor Šimon ocenjuje da ulaganje u kulturno nasleđe ima smisla, ali kada se ono kombinuje sa političkim interesima, javnost s pravom postavlja pitanja o prioritetima.

U tom kontekstu, Karmelićanski manastir danas nije samo administrativna zgrada, već i simbol širih političkih i društvenih podela u Mađarskoj. Njegova budućnost zavisiće od vizije nove vlasti o tome kako treba da izgleda odnos između države, istorije i javnog prostora, procenjuju analitičari u Budimpešti.