Vojvoda Bojović na straži zavičaja i zaborava

Nova Varoš – Sudbina se čudno poigrala sa vojvodom Petrom Bojovićem (1858–1945), učesnikom šest oslobodilačkih ratova Srbije s kraja 19. i početka 20. veka. Pod starost je tokom Drugog svetskog rata doživeo da bude rob neprijatelja protiv koga se tako zdušno i hrabro borio. A kada je i njega ispratio u 87. godini života, došli su oslobodioci da ga prezru i ponize. Strateg bitaka koje su donele slavu srpskom oružju i slobodu otadžbini do večne kuće ispraćen je na taljigama, bez epoleta i naroda. Brzo su ga zaboravili i država i istoričari, a najbrže u zavičaju.

Ovo su rečenice iz uvoda nove knjige „Na straži zavičaja” novovaroškog novinara i publiciste Dragoljuba Gagričića. O dugom povratku Petra Bojovića u zavičajnu Novu Varoš, gde mu je 1997. godine na Vidovdan, 52 godine nakon smrti, otkriven spomenik. To su stranice o ispravljanju nepravde i opomenama istorije, o zaboravu vojvode kojem kao da nema kraja.

„Na stranicama je sabrana građa kako je zavičaj u minule tri decenije samo u retkim slučajevima čuvao uspomenu na vojvodu Bojovića i ratnike. Da li vojvodu opet zaboravljamo? Pa kako drukčije objasniti to što nije obeleženo mesto njegove rodne kuće u selu Miševići, godinama izostaje organizovana aktivnost u negovanju kulture sećanja, a u Beogradu naši zemljaci ništa ne čine da jedan dokumentarno-igrani film osvetli put vojvode od zlatarskog čobančeta do komandanta u slavnim bitkama”, kaže autor Gagričić.

Ovo je i prilika za podsećanje na neobičan životni put Petra Bojovića. Rodio se u kući brvnari u selu Miševići, tada u Otomanskoj carevini, odakle su im pogledi bili uprti na ovu stranu Javora ka majci Srbiji. Živeli su teško u turskom zulumu, pa je njegova osmočlana porodica kad je Petru bilo devet godina prebegla u Srbiju, u Radaljevo kod Ivanjice. Petar se nikada nije zastideo svojih siromašnih roditelja, prtenih čakšira, kuće sa otvorenim ognjištem.

Bio je bistar đak, pa posle ivanjičke osnovne otišao u gimnaziju u Užicu, a zatim u Beograd. Nova sredina nije se lako otvarala pred starovlaškim gorštakom, primao je pomoć kao siromašan, a ponešto i sam zarađivao. Vojnu karijeru počinje 1875. godine, kad se sa odličnim uspehom iz gimnazije upisuje u Artiljerijsku školu. Ali zastaje sa školovanjem da bi učestvovao u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Tokom drugog rata s Turcima 1878. unapređen je u čin narednika.

Nastavlja školovanje kao pitomac Vojne akademije, prvi je u rangu među oficirima 12. klase. Stupa u službu, ali nastupa Srpsko-bugarski rat 1885, kada je smelošću u borbama stekao zlatnu medalju za hrabrost. Učeći potom za generalštabnu struku godinu je proveo u Francuskoj, te na službi u više naših gradova.

Piše članke i analize ratnih iskustava, kao marljivog prate ga pohvale pretpostavljenih i unapređenja. Postaje major 1893. godine, a potom i pukovnik. U Prvom balkanskom ratu je načelnik štaba Prve armije, ističe se u Kumanovskoj bici u „kojoj sagore najveći deo turske balkanske armije”. Nakon nje unapređuju ga u generala. Rukovodi u Drugom balkanskom ratu srpskom protivofanzivom u bici na Bregalnici.

A kad se približio Prvi svetski rat, postavljen je za komandanta Prve armije, koja je nakon Cerske bitke preotela Šabac i proterala Austrijance preko Save. Tada je Bojović jedinstven primer: kao komandant armije ranjen je na prvoj borbenoj liniji metkom u nogu, ali i dalje komanduje „jer Srbija naređuje”.

U ratovanju 1914. ispoljava osobine velikog stratega, vatrenog patriote i hrabrog oficira, o čemu je pisao Arčibald Rajs. Kroz najveća iskušenja Bojović prolazi u odstupanju preko Albanije, tada umesto obolelog vojvode Putnika postaje načelnik štaba Vrhovne komande. Na Krfu sprovodi reorganizaciju srpske vojske, u jesen njenom ofanzivom rukovodi na Solunskom frontu.

Na mestu načelnika Vrhovne komande Bojović ostaje do juna 1918, kada podnosi ostavku usled neslaganja s generalima Antante zbog širine fronta dodeljenog srpskoj vojsci. Unapređen je u vojvodu septembra te godine pred proboj Solunskog fronta.

Po završetku Velikog rata Bojović je komandant Prve armijske oblasti, pa načelnik Generalštaba vojske Kraljevine SHS. Na kraju karijere ne prihvata položaj ministra vojske i odlazi u penziju 1921. Uoči napada Nemačke na Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu osamdesetrogodišnjeg vojvodu Bojovića simbolično imenuju za pomoćnika komandanta jugoslovenske vojske. Ali nemoćan je da pruži pomoć, jer nema uticaja na razvoj događaja.

„Vojvodini biografi iz više razloga zaobilaze neke događaje i odluke u životu Bojovića. U prvom redu njegovo odbijanje da služi okupatoru 1941, zbog čega su ga Nemci stavili u četvorogodišnji kućni pritvor, te podršku Draži Mihailoviću, kome se pismom obratio 1942, videvši u Dražinom pokretu tračak mogućnosti otpora okupatoru ili poslednji čin životne drame. Vojvoda je sahranjen skromno 20. januara 1945. godine, bez vojnih počasti. Do beogradskog groblja telo vojskovođe dovezeno je na taljigama, bez uniforme i odlikovanja (dodeljeno mu je 25 srpskih i 16 evropskih). Nova partizanska vlast sprečila je okupljanje građana koji su želeli da isprate najmlađeg i poslednjeg vojvodu srpske vojske”, piše Gagričić dodajući da je decenijama posle rata Bojović bio prepušten zaboravu, a enigma najveće zbirke od 26 odličja sa njegovim poveljama rešena je tek krajem 2015. godine.

Zašto je potrebna ovakva knjiga, pita se u njenoj recenziji Milomir Kragović i odgovara: „Da nas podseti na životni put i strašnu sudbinu velikog srpskog ratnika, ispravi nepravdu i vojvodu vrati na pijedestal koji zaslužuje, da poruči savremenicima da dela moraju biti jača od jednoumnog ideološkog mraka.„