Kr­sti­ći od le­ske ču­va­ju dom i ve­ru

Lo­zni­ca – U dvo­ri­štu Vukove spo­men-ku­će u Tr­ši­ću, uoči Đur­đev­da­na, odr­ža­na je ra­di­o­ni­ca iz­ra­de i po­sta­vlja­nja kr­sti­ća od le­sko­vih gran­či­ca, obi­ča­ja ko­ji u Pod­ri­nju i da­lje ži­vi kao ve­ro­va­nje u za­šti­tu i do­bru go­di­nu.

Đur­đev­dan, je­dan od naj­va­žni­jih pra­zni­ka u na­rod­nom ka­len­da­ru, ne ozna­ča­va sa­mo dan po­sve­ćen sve­ti­te­lju, već i pre­lom u rit­mu go­di­ne. Nji­me se, ka­ko sve­do­či na­rod­no is­ku­stvo, za­tva­ra zi­ma i otva­ra le­to, vre­me ra­da, ra­sta i na­de. U tom pre­la­zu le­skov kr­stić do­bi­ja svo­je me­sto na ku­ća­ma, ka­pi­ja­ma, pod stre­ha­ma, ali i u voć­nja­ci­ma, kraj bu­na­ra i na iz­vo­ri­ma.

„Obi­čaj po­sta­vlja­nja le­sko­vih kr­sti­ća u na­šem kra­ju tu­ma­či se kao za­šti­ta do­ma, uku­ća­na i ima­nja, ali i kao pri­ziv do­brog ro­da. Le­ska se u na­ro­du sma­tra­la dr­ve­tom ko­je šti­ti od gro­ma, pa je i taj sloj ve­ro­va­nja ušao u ovu prak­su”, ob­ja­šnja­va Ana Ču­gu­ro­vić, et­no­log.

Iako su mno­gi ne­ka­da­šnji đur­đev­dan­ski obi­ča­ji, po­seb­no oni u ve­zi sa sto­čar­stvom i sta­rim ob­li­ci­ma pri­vre­đi­va­nja, osta­li sa­mo u et­no­graf­skim za­pi­si­ma, kr­sti­ći od le­ske op­sta­li su u sva­ko­dne­vi­ci.

Nji­ho­vo pri­su­stvo, ka­ko is­ti­če stru­ka, sve­do­či o kon­ti­nu­i­te­tu ne­ma­te­ri­jal­nog na­sle­đa ko­je se pre­no­si unu­tar po­ro­di­ca, bez in­sti­tu­ci­o­nal­ne po­dr­ške, ali sa sna­žnim ose­ća­jem pri­pad­no­sti.

Po­seb­nu vred­nost ovo­go­di­šnjoj ra­di­o­ni­ci da­je uče­šće uče­ni­ka, ko­ji su pr­vi put na or­ga­ni­zo­van na­čin uklju­če­ni u ovaj obi­čaj.

Kroz prak­ti­čan rad, de­ca su ima­la pri­li­ku da se upo­zna­ju sa zna­če­njem sim­bo­la ko­ji ih okru­žu­ju, ali i da ih do­ži­ve kao deo sop­stve­nog iden­ti­te­ta.

„Ra­di­li smo sa de­com na raz­li­či­tim te­ma­ma iz do­me­na ne­ma­te­ri­jal­nog kul­tur­nog na­sle­đa, od iz­ra­de slav­skog ko­la­ča do ša­ra­nja ja­ja vo­skom. Ovo je pr­vi put da za­jed­no po­sta­vlja­mo đur­đev­dan­ske kr­sti­će, što nam omo­gu­ća­va da vi­di­mo ka­ko oni raz­u­me­ju i pri­hva­ta­ju ovaj obi­čaj”, do­da­je Ču­gu­ro­vi­će­va.

Iako se slič­ne prak­se po­mi­nju i u dru­gim kra­je­vi­ma, le­sko­vi kr­sti­ći naj­ži­vlje su sa­ču­va­ni upra­vo u lo­znič­kom i ša­bač­kom pod­ruč­ju. Put­nik ko­ji se ovih da­na za­tek­ne na pu­tu iz­me­đu ova dva gra­da, bi­lo pre­ko Ma­čve, bi­lo pre­ko Ce­ra, la­ko će uoči­ti nji­ho­vo pri­su­stvo na go­to­vo sva­koj ka­pi­ji.

Krst kao sim­bol, pod­se­ća et­no­log, ima du­blje ko­re­ne od hri­šćan­stva, ali je u nje­go­vom okri­lju do­bio no­vo zna­če­nje i sna­gu.

U lo­kal­nom kon­tek­stu on osta­je pre sve­ga znak za­šti­te, ali i sve­do­čan­stvo da se tra­di­ci­ja, upr­kos pro­me­na­ma, ne pre­ki­da već pri­la­go­đa­va vre­me­nu u ko­jem ži­vi.