Milo Đukanović u kontrolisanom televizijskom nastupu pokušao još jednom da presudi istoriji Crne Gore

Milo Đukanović se ponovo pojavio u javnosti u formatu koji mu najviše odgovara. Dugačak intervju, bez stvarnog sudara sa činjenicama, bez neprijatnih potpitanja i u medijskom ambijentu u kojem se njegova politička biografija ne preispituje nego restaurira. Povod je bio jubilej obnove crnogorske nezavisnosti, a suština pokušaj da se tri decenije vlasti, podela, afera, privatizacija, institucionalnog zarobljavanja i obračuna sa srpskim identitetom u Crnoj Gori, predstave kao jedna velika državnička žrtva. TV E je emisiju „Trag u vremenu” najavila kao razgovor o procesima koji su obeležili savremenu istoriju Crne Gore, a Đukanović je tu priliku iskoristio da, još jednom, sebe postavi u centar istorije.

„Na nogama sam zato što sam bio svestan šta će se događati nakon smene vlasti 2020. godine i zato što nisam sklon da pokleknem”, poručio je Đukanović. Ta rečenica zvučala bi dramatično da iza nje ne stoji čovek koji je gotovo tri decenije držao Crnu Goru u političkom, institucionalnom i ekonomskom stisku. Kada Đukanović govori o tome da ne poklekne, on ne govori kao disident, nego kao političar koji se teško navikava na činjenicu da država više nije njegova privatna adresa.

On tvrdi da je spreman do poslednjeg daha da brani vrednosti kojima je posvetio život. To je, možda, i najtačniji deo intervjua. Jer vrednosti kojima je Đukanović posvetio život jesu, vlast bez smene, država bez ravnoteže, institucije bez nezavisnosti i identitetska politika u kojoj je sve srpsko u Crnoj Gori moralo biti ili preimenovano, ili optuženo, ili potisnuto.

Kada govori o uvođenju nemačke marke, Đukanović sebe predstavlja kao ekonomskog vizionara koji je Crnu Goru spasao od beogradske inflacije. „Penzija koju bi dobio crnogorski penzioner nije vredela jednako u osam i u devet sati ujutru”, kaže on. Ima tu istine o inflaciji devedesetih, ali ima i velike manipulacije. Jer Đukanović svoju biografiju počinje da broji od onog trenutka kada mu odgovara. Sve pre toga, uključujući njegovu ulogu u sistemu koji danas tako udobno kritikuje, odlaže se u mrak političke amnezije.

Posebno je zanimljiva njegova priča o referendumu. Kaže da je znao da će rezultat biti tesan, ali da nije bilo valjane alternative. Rezultat je zaista bio na samoj ivici, 55,5 odsto za nezavisnost, tek iznad praga od 55 odsto koji je postavljen uz posredovanje EU. Ali Đukanović iz toga izvlači zaključak da je jedva polovina Crne Gore dobila pravo da trajno prevaspitava onu drugu polovinu. Tako je nezavisnost, umesto da bude okvir za pomirenje, pretvorena u instrument političkog i identitetskog kažnjavanja.

„U Srbiji je već dugo vremena vladajuća ideologija velikosrpski nacionalizam. Nasuprot tome, Crna Gora je građanska i multietnička država”, kaže Đukanović. To je stara formula njegove političke kuhinje. Srbija je uvek opasnost, Srbi u Crnoj Gori su uvek produžena ruka te opasnosti, a on je uvek poslednji bedem civilizacije. Samo što je ta građanska Crna Gora, pod njegovom vlašću, godinama građena tako da jedan veliki deo sopstvenih građana mora stalno da dokazuje da nije neprijatelj.

Kada Đukanović kaže da ljudi na Balkanu kroz istoriju uglavnom bili zagledani prema istoku i prema Rusiji, pa im je zato potrebno dobro vođstvo, on zapravo otkriva suštinu svog političkog prezira prema narodu. Narod nije za njega politički subjekt, nego materijal koji treba oblikovati. A on je, razume se, vajar. Tako govori čovek koji je demokratiju prihvatao dok ona potvrđuje njegovu vlast, a kada je 2020. godine izgubio izbore, odjednom je zaključio da su građani postali žrtve Moskve, Beograda i Crkve.

U delu intervjua o stranim investicijama, Đukanović nabraja Porto Montenegro, Lušticu, Porto Novi, kabl prema Italiji, autoput, pa čak i ponude za Formulu 1. To je već dobro poznati katalog prosperiteta u kojem nema mesta za pitanje ko se zaista obogatio, dobio obalu, monopole, banke, a šta je dobio prosečan građanin Crne Gore? Đukanović govori o investicijama kao da su same po sebi dokaz poštenja vlasti. Kao da svaka betonirana uvala automatski postaje istorijski argument u njegovu korist.

Naravno, neizbežna tema bio je i NATO. Crna Gora je u NATO ušla 2017. godine, što Đukanović predstavlja kao vrhunac svoje državničke misije. Ali i tu je obrazac isti. Svako ko nije bio za njegov put u NATO, nije bio politički protivnik, nego agent tuđeg interesa. Tako je u Đukanovićevom rečniku nestajala svaka legitimna razlika u mišljenju. Ili ste bili sa njim, ili ste bili protiv Crne Gore. Treće nije postojalo.

Najzanimljiviji deo intervjua jeste njegov osvrt na slučaj „državni udar”. Đukanović kaže da nema ni zrno dileme da je 2016. pripremana nasilna promena vlasti. Problem je u tome što je sudski epilog upravo razbio tu njegovu apsolutnu sigurnost. Viši sud u Podgorici je u ponovljenom postupku oslobodio 13 optuženih, uz ocenu da pokušaj terorizma nije dokazan van razumne sumnje. Za Đukanovića, međutim, sud je nezavisan samo dok potvrđuje njegov narativ. Kada ga ne potvrdi, onda je to užasno loša poruka neprijateljima Crne Gore.

Posebno je opasna njegova rečenica da su sudstvo i druge grane vlasti zajedno zavisni u odnosu na nacionalne interese države. Prevedeno sa jezika državničke patetike, sud treba da bude nezavisan, ali ne toliko nezavisan da pokvari političku konstrukciju bivšeg režima. To je suština Đukanovićevog razumevanja institucija, slobodne su dok služe projektu, problematične su kada počnu da traže dokaze.

Litije i izborni poraz 2020. godine Đukanović tumači kao proizvod ruskog, srpskog i crkvenog delovanja. Srpska pravoslavna crkva je, po njemu, bila u prvoj liniji fronta. Ni ovde nema ni trunke samokritike. Nema pitanja zašto je baš Zakon o slobodi veroispovesti izazvao tako dubok otpor. Nema pitanja zašto su desetine hiljada ljudi mesecima izlazile na ulice. Nema pitanja zašto se narod pobunio protiv države koja je krenula na njegove svetinje. Za Đukanovića je lakše reći Moskva nego priznati da je udario u živo tkivo pravoslavne Crne Gore.

Njegova tvrdnja da su zapadne diplomatije tada odigrale ulogu korisnog idiota za Putina otkriva nervozu čoveka koji je navikao da mu Zapad bude politički kišobran. Kada je taj kišobran, makar delimično, sklopljen, Đukanović je shvatio da više nije neophodan. I tu počinje njegova stvarna drama, nije on izgubio samo izbore, izgubio je privilegiju da svaku svoju odluku prodaje kao geopolitičku nužnost.

Na kraju, dolazi njegova ironična ispovest: „Spreman sam sve da priznam i bez suđenja.” Potom nabraja da priznaje odgovornost za izbegavanje rata, ekonomsku održivost, nezavisnost, NATO, strane investicije i evropski put. To je trebalo da zvuči kao duhovit odgovor protivnicima. Ispalo je kao odbrana čoveka koji i dalje misli da je država njegova lična biografija.

Ali ono što Đukanović nije priznao govori više od onoga što jeste. Nije priznao da je Crna Gora posle njegove vladavine ostala duboko podeljena. Nije priznao da su institucije godinama bile pod senkom partijske kontrole. Nije priznao da su pitanja organizovanog kriminala, šverca, ofšor poslova, porodičnih poslovnih interesa i pravosudnih afera postala neodvojiva od javne percepcije njegove epohe. U aferi „Pandora papiri” crnogorsko Specijalno državno tužilaštvo je, posle navoda MANS-a o tajnim ugovorima Mila i Blaža Đukanovića, formiralo predmet, dok je Đukanović tvrdio da nije uradio ništa nezakonito.

Nije sporno da je Đukanović važna figura novije istorije Crne Gore. Sporno je što on i dalje pokušava da tu istoriju ispiše kao sopstveni hagiografski zapis. U njegovoj verziji, on je uvek bio država, njegovi protivnici uvek su bili pretnja, Srbija uvek alibi, Rusija uvek objašnjenje, Crkva uvek front, a narod nedovoljno zreo ako glasa protiv njega.

Zato u ovom intervjuu Milo Đukanović nije izašao pred javnost da bi objasnio prošlost, već da bi je još jednom privatizovao. Samo što je ovoga puta, iza pažljivo režirane samouverenosti, bilo teško sakriti nešto što se u političkom instinktu lako prepoznaje - nervozu čoveka koji zna da više ne kontroliše ni vreme, ni sudove, ni strahove onih koji su ga nekada okruživali.