Dijalog je zaista neophodan našim društvima

Kan – Rumunski reditelj, scenarista i glumac, nekadašnji student engleskog jezika i književnosti Kristijan Munđiju (1968), osvojio je svoju prvu „Zlatnu palmu” 2007. godine sa filmom „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana”, a sada se sa ovom novom glavnom „palmom” za film „Fjord” priključio elitnom klubu od devet dvostrukih kanskih laureata među kojima je i naš Emir Kusturica.

 Snimajući sada u Norveškoj sa Oskarima nagrađenim glumcima Sebastijanom Stanom (Amerikanac rumunskog porekla) i Renate Reinsve (velikom evropskom i svetskom zvezdom), Munđiju je ispričao priču o pobožnom rumunsko-norveškom paru Georgiju sa više dece, od kojih se jedno u školi pojavilo u modricama. To je otvorilo proces i društveni sukob bez presedana, a samom autoru polje za detaljnu opservaciju o našem vremenu ekstremnih društvenih polarizacija i radikalizacije koja deli ljude na suprotstavljene rivalske grupe koje često preziru jedna drugu.

 U kratkom susretu za „Politiku” (intervjui sa njim su se inače plaćali) Munđiju je na ovu temu dodao: „Sigurni smo da smo u pravu, dok su drugi uvek manipulisani, radikalizovani, naivni, ispranih mozgova. Imamo vrlo malo ili nimalo sumnji u sebe i svoj stav”, dok je na pitanje da li bi se njegov „Fjord” mogao nazvati i istinom, autor je ponudio sledeći odgovor:

– Istina je velika reč, veliki pojam, i šta je na kraju krajeva istina. Verujem da svi imamo perspektive o tome šta se dešava oko nas, i uvek je dobro zapitati se da li istina pripada vama. Film se takođe bavi ovom potrebom da se dovedu u pitanje čak i najprogresivnije vrednosti. Ne sumnjam nužno u same te vrednosti. Sumnjam u način na koji pokušavamo da ih nametnemo.

 Munđiju kaže da je ovaj njegov film zasnovan na dokumentaciji nekoliko slučajeva koji su dospeli u štampu, a odnose se na razlike u viđenju života, obrazovanja i vrednosti između grupa sa takozvanom progresivnom orijentacijom i grupa sa takozvanim tradicionalnim stavovima. Priča se dešava u Norveškoj, ali je mogla da se dogodi u bilo kojoj drugoj nordijskoj zemlji, „jer nam one, gledano iz daljine, deluju kao predvodnici progresivnih vrednosti i stoga je sukob lakše shvatiti ako je smešten tamo”. Ipak, njegov „Fjord” pripoveda, od strane autora, izmišljenu priču koja opisuje nekoliko dana iz jesenjeg, zimskog i prolećnog života likova koji govore na četiri jezika: norveškom, engleskom, švedskom i rumunskom, jer su ekipa i glumci u njemu internacionalni.

– „Fjord” je deo moje preokupacije promenama koje su potresle i preoblikovale svet u vremenima globalizacije, migracija, demokratizacije izražavanja i vizija postistine, koje sam već istraživao u filmovima „R. M. N.” i „Trafiking”. Na neki način, naši lični stavovi su postajali sve radikalizovaniji, što je na kraju dovelo do preterivanja u suprotnim društvenim pravcima i konačno do oživljavanja ekstrema u našim javnim životima – kaže Munđiju, dok je na pitanje o sukobu konzervativnih i progresivnih vrednosti unutar filma, sa mogućim refleksijama na ono što je proživljeno u rumunskom komunističkom sistemu, odgovorio:

– Ono što ja vidim je ova ideja moći i verovanje da je istina nešto nesporno, nešto objektivno. Ja u to ne verujem. Verujem da uvek morate biti u stanju da slušate druge, čak i ako mislite da ste u pravu. Svi se rađamo sa ovom idejom da smo u pravu. To savršeno razumem. Ali dijalog počinje kada imate velikodušnost da preispitate svoje ideje, i ohrabrujem ljude da to čine, jer ćemo u suprotnom završiti u svetu poput onog koji imamo danas, sa visoko polarizovanim, visoko radikalizovanim društvom. Iz ove perspektive, „Fjord” je takođe priča o jednoj vrsti fundamentalizma, o ljudima koji ne razumeju da moramo pronaći zajednički jezik i da ne možemo živeti zajedno u društvu u kojem želimo da drugi nestanu, jer su njihove ideje previše različite. Dijalog je zaista neophodan našim društvima koja su danas postala previše nasilna.

Naravno, kako nasilje nije samo fizičko već ima svakolike oblike, upitala sam Munđijua na koje je on posebno želeo da skrene pažnju. Reditelj na to kaže:

– Verujem da postoji vrsta nasilja koju ljudi koriste kada imaju moć da utiču na društvo, što se ponekad obije o glavu. Ako trenutno doživljavamo ovu eksploziju krajnje desničarskih pokreta, to je možda zato što smo previše naglašavali levičarske mere koje smo smatrali veoma važnim. Problem u zapadnom društvu je taj što smo, od kolonijalnog perioda, uvek imali zemlje koje smatraju svoju kulturu superiornom.

A šta je sa velikim kulturnim podelama unutar same Evropske unije? Na to pitanje Kristijan Munđiju odgovara:

– Moramo prihvatiti istinu. Moramo prihvatiti da Evropa nikada neće biti jedinstvena zemlja. Ideja je kako možemo osigurati da najrazumnije vrednosti, one koje su pogodne za sve nas, budu važnije od razlika među nama. Evropski građanin postoji ako deli zajedničke vrednosti...