U raskoraku od 1989.

Na pitanje „Šta da se radi?” ne može se dati jednostavan odgovor, što se vidi i iz mnogobrojnih tekstova „Politikinih” autora. I to, zbog teških zahteva svetskih moćnika, zbog naše opterećenosti prošlošću, zbog sopstvenih nerealnih procena i, delom, zbog nesposobnosti političara. (Izgleda da je dobar deo njih ili jednostavno nenadaren za politiku ili nadaren za intrige, svađe i sopstveno bogaćenje, ili za neodgovorna obećanja.)

Da bi popravila sliku o sebi, Srbija treba da krene od svoje spoljne politike. „Politikini” autori nadmeću se u nalaženjuprikladnih odgovora u vezi sa tim. Ali za „slučaj Srbija” ne može sedati dobar odgovor, a da se ne uzme u obzir politika stranih političara prema Srbiji. Strani političari imaju utisak da su Srbi (još) protiv nastojanja međunarodnih činilaca da rade na zajedničkim rešenjima. To nije ništa novo. Srbija od 1989. godine ima problem da sa strancima drži korak. Konstatacija stranaca da se Srbi u tom pogledu mnogo ne trude pojavljivala se više puta u raspravama.

Srpski političari ističu da vode politiku u skladu sa srpskim interesima i da problem sa strancima nastaje pre svega zbog toga što stranci te srpske interese ignorišu. Srpskoj prirodi posebno teško pada to ignorisanje srpskih i nametanje njima tuđih interesa. Stranci, sa svoje strane, traže da Srbi sarađuju i koračaju s njima i pitaju se da li je to Srbima važno. Srbima je, naravno, to važno, ali oni ipak žele slobodu odlučivanja kao uslov za saradnju. Diktat velikih sila i unapred utvrđeni zadaci Srbima nisu prijatni, prema tome nije nikakvo čudo da ima teškoća.

Mogu li srpski političari da nauče da preuzmu ulogu koja bi im omogućila da bolje izlaze na kraj sa velikim silama? Verovatno ne mogu, pošto njima, čini se, nedostaju odlike koje bi im omogućile da izmene svoje ponašanje. Čini se da uloga koju im nameću moćnici iz inostranstva ne odgovara njihovom načinu razmišljanja i delanja.

Osim toga, srpski političari morali bi da prestanu u javnom ophođenju da promovišu bahatost, nekulturu, netoleranciju. Potrebno je i realno sagledavanje sopstvenih mogućnosti. Politička elita morala bi manje da koristi svoju emocionalnu, a više kognitivnu (saznajnu) stranu i da radi na obogaćavanju Srbije, a ne svom. Trebalo bi i odrediti koji su spoljnopolitički prioriteti, a koji unutrašnji. Jedan je odnos sa SAD, drugi je izvoz itd. A srpski birači morali bi da nauče da izaberu kompetentne političke predstavnike.

Razlike između Srba i stranaca postoje, ali to ne bi smeloopet da dovede Srbiju u ćorsokak. Srbi moraju da shvate da nisu sami na svetu i da ne mogu samo prema raspoloženju i volji, ili prema sopstvenim interesima, da kreiraju i spoljnu i unutrašnju politiku.

Publicista