Ko je imao hrabrost

Antineveo orijentisani Slobodan Antonić, večiti analitičar večite većine, na stranicama „Politike” (12. marta 2009.) konačno nam je saopštio: „Brojevi se računaju”. Bez veće pretenzije da govorim u ime srpskih neveoa, naravno, ponajmanje u ime (i meni je teško bez brojeva) frendli fondova za političke izuzetnosti, razvojnih demokratskih i građanskih servisa vlasti u nacionalnim strategijama za razvoj ili sprečavanja demokratskih i građanskih ljubitelja cveća i siromaštva, samoodrživosti i sl., moram da priznam da je što se tiče tih brojeva Antonić totalno u pravu. Trebalo je samo ranije da nam saopšti da je problem u brojevima, pa da se konačno složimo i krenemo dalje.

Sad, pošto smo se složili oko brojeva da krenemo:

1. Adolf Hitler je pobedio na izborima marta 1933. godine sa 43,9 odsto glasova da bi na narednim legalno održanim izborima, 1936. godine, njegovu NSDAP podržalo 98,8 odsto Nemaca. U tom smislu, zaista, šta je htela ona bedna manjina od šačice nemačkih intelektualaca (ili „izdajnika” poput Vilija Branta) koji su se protivili uspostavljenom vrednosnom sistemu na „legalnim izborima” u Nemačkoj. Umesto argumentacije, upućujemo na navode antineveo orijentisanogAntonića o „evropskim vrednostima”, onima koji misle da znaju šta su i „kako se najbrže stiže u Evropu”, a „nemaju više od desetak članova (i) žele da izdaju bespogovorna politička naređenja demokratski izabranim predstavnicima naroda za koje je glasalo (toliko i toliko) miliona ljudi!” ili o „apstraktnom građaninu, koga neveoi tobože vide kao idealnu projekciju evropskog čoveka”.

Bez namere da pravimo analogiju između nacističkog režima i savremene države Srbije, cilj ovog poređenja je samo da se ukaže da je pogubno koristiti brojeve i baratati pojmom većine u situacijama kada se radi o zahtevima manjine za uspostavljanje pravde ili, danas, standarda ljudskih prava koja su verifikovali ne samo Evropska unija, Savet Evrope (čija je Srbija članica), nego, pre svega, Ujedinjene nacije, naročito posle užasnih iskustava koje je diskriminacija kao institucionalizovan oblik ponašanja, proizvela ne samo u nacističkoj Nemačkoj nego i u drugim zemljama u kojima se masovno gazilo po ljudskim pravima.

2. Na prvim izborima u Srbiji 1990. godine Slobodan Milošević je dobio 65,34 odsto glasova da bi se tek na saveznim izborima 24. septembra 2000. brojevistidljivo okrenuli protiv njega. Pozivajući se na pravilo da su brojevi najvažniji, Antonić zapravo osporava pravo – opozicije, NVO, medija i samih građana Srbije koji su bili protivnici njegovog režima da se protive njegovom režimu i optužuje ih da nameću svoj vrednosni sistem koji sve do izbora 2000. nije imao većinu, a i tada prilično tanku. Da li bi u svetlu antineveo orijentisanog Antonića borba opozicije (i neveoa) za svrgavanje Miloševića koji je imao brojčano bespogovornu većinu (sa Šešeljevim radikalima ili bez njih) predstavljala ponašanje „istovetno kao i stari politbiro KP”.

Tačno je da je afera zbog nezakonitog povlačenja iz skupštinske procedure Zakona protiv diskriminacije otvorila pitanje uticaja građanskog društva u Srbiji, ali ne zbog toga što „direktori NVO koji nemaju više od desetak članova žele da izdaju bespogovorna politička naređenja demokratski izabranim predstavnicima naroda za koje je glasalo dva miliona ljudi” nego zbog toga što je tih desetak direktora sa tih nekoliko desetina članova i ponekim oslobođenim građaninom jedino smoglo hrabrosti da se suprotstavi arbitrarnoj zloupotrebi institucija od strane izabrane vlasti pod komandom crkve kojoj se sve vlasti od Miloševića pa nadalje bespogovorno priklanjaju, i to u ime tih brojeva koji se, dakle, računaju.

I na kraju, uopšte nije smešno – kako umišlja večiti analitičar večite većine Slobodan Antonić – što on brani Borisa Tadića. Bilo bi smešno da ga ne brani. Brojevi se ipak računaju.

predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava