Višak informacija

Kada mozak izložimo prevelikom broju utisaka, on pokazuje poremećaj funkcije. Menjajući od kuće do posla dva prevoza, gledamo u sto ljudi, ali ih ne vidimo, čujemo mnogo glasova, ali ih ne slušamo. Tako je i s informacijama. Preplavljeni smo njima u tolikoj meri da mozak ne uspeva da na svaku adekvatno odgovori. To dovodi do košmara koji se manifestuje na licu gradskog stanovnika.

Brzina ulaska informacija kojoj je mozak izložen, onemogućava mu da adekvatno odgovori i on našem licu šalje preveliki broj kontradiktornih zadataka. Tada lice poprima bezizražajno apatični izgled, smeh kao znak opuštenosti nestaje, a nema ni grča nego je prazno napet s pogledom uprtim ni u šta. Ljudi s kojima se guramo u trolejbusu imaju pogled prividno uprt u daljinu, ali uopšte ne registruju izloge, bilborde pored kojih prolaze.

Između borbe i bega, kao evolucionih odgovora na bilo koji oblik ugroženosti, gradski čovek bira jedan poseban oblik – stupor, nereagovanje, pasivnost uzrokovanu blokadom moždane funkcije zbog prevelikog broja utisaka u jedinici vremena.

Platon je tvrdio da je humano živeti u gradu do 5.000 stanovnika (toliko je bilo ploča na atinskoj agori – trgu). To je broj ljudi gde svako svakog poznaje, kontakti su lični i nema osećanja ugroženosti, koje nastaje povećanjem bezličnih kontakata s nepoznatima.

Kako je čovek, između ostalog, i teritorijalno biće, što znači da se oseća sigurno i opušteno samo na poznatom terenu, svaki istup u nepoznato čini ga teskobnim, anksioznim. Današnji megalopolisi su tu anksioznost uvećali do paranoičnosti. A paranoja nastupa kad samo malo više važnosti pridajemo stvarima, pojavama ili rečima nego što im u stvarnosti pripada.

U gradskom životu malo nam treba da posumnjamo kako neko bulji u nas ili nas prati. Ako nije iznenadna ljubav na prvi pogled, verovatnije je da je džeparoš.

Da bi se zaštitio od „pregrejavanja” koje vodi u patologiju, mozak se štiti blokadom funkcije. To je stanje pasivnosti, apatije, abulije – bezvoljnosti, gubitka inicijative, kao stvoreno za one, koje je Đuro Šušnjić obeležio genijalnom sintagmom – ribari ljudskih duša. U takvim stanjima ljudi su prijemčivi za bilo koji oblik manipulacije, sve im je „ravno do Kosova”. Reaguju mahinalno, prihvataju ono što se prvo ponudi, kupuju cigarete čiju su reklamu upravo videli na televiziji, glasaju za lik s prve bandere, podobni su za bilo koji oblik manipulativnog ponašanja.

U špijunaži su na najvećoj ceni oni ljudi koji imaju sposobnost delovanja putem takozvane overinformacije. To znači da vas oni obaspu celom baterijom informacija, ali vas istovremeno onemogućuju da odredite red vrednosti, šta je stvarno značajno, a šta je dimna zavesa. Za to su sposobni samo vrhunski inteligentni špijuni. Većina ljudi su prosečni i na njih obilje podataka deluje zbunjujuće, jer iznad nekog stepena nisu sposobni da koriste iskustvo i školsko obrazovanje da uspostave hijerarhijski red vrednosti. Kako se to odražava u praktičnom životu?

Pa, tako što je u svetu danas beznačajan broj državnika, ljudi sposobnih da u glavi drže upravljanje velikim sistemima, a imamo na hiljade činovnika, koji su se popeli po stranačkoj hijerarhijskoj lestvici na mesto iznad svojih objektivnih sposobnosti. Zato nam i ide ovako kako ide. Običan svet treba da se čuva od prevelikog broja utisaka jer oni blokiraju normalno funkcionisanje mozga. Tada, zbog blokade, čovek postaje nehotice prijemčiv i za ono što stvarno ne bi hteo i što nije u njegovom najboljem interesu, što bi se reklo „radi u korist svoje štete”.

To stanje, uz pomoć malo vere u teoriju zavere, koriste mnogi manipulatori koji, kao i uvek, dobro žive na tuđoj gluposti. Što bi rekao besmrtni junak Ostap Bender: „Ideje naše, benzin vaš!”.