Heroin pod tepihom

Pred jedno od testiranja beogradskih osnovnih i srednjih škola, koje je trebalo da pokaže da li u njima ima tragova droge, pojedini direktori su naredili detaljno čišćenje učionica i školskih toaleta. Jednostavno, svoj ugled i položaj nisu hteli da žrtvuju.

Roditelji žmure kada im se kojim slučajem ukaže da njihovo dete „puši džoint”. A kada cigareta marihuane preraste u dnevnu dozu heroina, pod izgovorom da nemaju više kud, oni svog tinejdžera pošalju i na batinanje, jer kako kažu „batina je iz raja izašla”.

Kolika je zapravo svest o problemu koji je doskora tinjao, a sada postaje gorući, govori slučaj jedne estradne pevačice koja je na tvrdnju policije da joj je sin uhapšen jer prodaje drogu, odmahnula rukom i rekla: „Ma samo da se on ne drogira”.

Sve ovo, nažalost, predstavlja klasičnu sliku srpskog društva i države – gurni sve pod tepih dok može da stane.

Da li će tim direktorima koji ćute, prezaposlenim roditeljima, društvenim i državnim institucijama značiti nešto podatak da godišnje od „overdouza” u Srbiji umre oko 400 mladih osoba.

Mladih koji su izgubili sebe i kojima je zakasnila pomoć. Mladih koji su spremni na kriminal, na ubistvo, da bi zadovoljili svoju dnevnu potrebu za heroinom.

Malo se zna da najmlađi narkoman u Srbiji ima devet godina, da se starosna granica zavisnika od narkotika rapidno spušta, da svake godine broj zavisnika vrtoglavo raste. I da se spirala zla sve brže vrti.

Koga će da potrese podatak da se u Srbiji dnevno na drogu troši pola miliona evra, ili godišnje 180 miliona? Oni koji ga zarađuju neće ga se lako odreći. Žele samo da ga uvećaju, po svaku cenu. Taj novac dovoljan bi bio za gradnju 100 kilometara autoputa. Ili 180 velikih dečjih vrtića širom Srbije. Ili 180 škola tamo gde ih nema.

Posle petogodišnjeg natezanja, Vlada Srbije je krajem februara ove godine konačno usvojila Nacionalnu strategiju za borbu protiv droga za period od 2009. do 2013. godine. Strategija definiše i načine lečenja zavisnika, od terapije i rehabilitacije do resocijalizacije. U praksi, međutim, nije baš najjasnije šta sve to znači. I ne znači mnogo jer broj narkomana raste, a stručnjaci tvrde da ne postoji izlečeni narkoman već samo – zalečeni.

Ne možemo da pobegnemo ni od činjenice da je naš geografski položaj takav da su velike količine droge u tranzitu ali i ostaju u Srbiji.

Posle svega, kao gorak ukus u ustima, ostaje činjenica da zavisnost počinje brzo i da je narkomanija sve rasprostranjenija, bilo da je reč o selu ili gradu.

Ovi podaci su za Srbiju svakako poražavajući. Samim tim i za direktore škola poražavajuće je da je i pored „zataškavanja”, droga otkrivena u više od 50 odsto ovih ustanova. Borba protiv ovog zla je teška, a biće još teža jer je „aždaji” teško odseći glavu. I nečinjenje, u ovom slučaju je vrsta pošasti.