Kolonizacija ugasila mnoga ognjišta

Mrkonjić-Grad – Dok je čuvala ovce na jednom od seoskih proplanaka, mladoj čobanici Petri Topić ukazala su se trojica monaha – Serafim, Avakum i Mardarije. Rekli su joj da „bježe od Turaka” i da „sa sobom nose blago” zbog kojeg su ih oni, kasnije i ubili. Petra je uvek pričala o tome, ali niko joj nije verovao sve do pre tri godine, kada su njihovi posmrtni ostaci pronađeni tamo gde je Petra rekla. Malo kasnije mošti trojice monaha, koji su u međuvremenu proglašeni svecima, u jasenovom kivotu, prenesene su u crkvu Rođenja presvete Bogorodice, gde se i danas nalaze.

 Svetije, a onda i lepše priče od ove, u Mednoj ti niko neće darivati, kaže Tode Milekić.

Potkraj devetnaestog veka u Mednoj, odnosno Ilićima, selu mrkonjićgradskog kraja u Republici Srpskoj, bilo je oko hiljadu i po, a za Kraljevine Jugoslavije skoro dve hiljade duša. Najviše stanovnika u Mednoj i Okandžijama bilo je posle Drugog svetskog rata. Gotovo dve i po hiljade. Za poslednjeg predratnog popisa u Mednoj i Okandžijama nije bilo ni hiljadu stanovnika.

Kolonizacija i prethodno brojne migracije ugasile su u Mednoj mnoga ognjišta.

– Rasuli su se Medljanci svuda po svetu. U Vojvodini je danas oko hiljadu i po adresa naših Medljanaca, a u Tenji, prelepom slavonskom selu kod Osijeka, šezdesetih godina prošlog veka, nova ognjišta svilo je dvestotinak porodica iz Medne. Danas je u Mednoj oko tri stotine duša. Manje ih je nego što je u selu vrela, kaže Jovan Đaković.

– Radio sam u Austriji. Vratio sam se. Obnovio porušenu kuću. Imam svega, ali uz mene i suprugu nemam najmilijih. Jedva čekamo leto pa da nam dođu deca i unuci. Malo se čemu drugom imamo radovati, kaže Milorad Blažević koji sa suprugom Jokom čeka Petrovdan kada se obično u Mednoj okupljaju njegovi.

Jeste da u Mednoj nema čeljadi kao nekad. Ali što god ih je manje, sve više je uspomena kojima, oni što su ostali, ali i oni koji su se iz Medne otisnuli u svet, žele sačuvati prošlost rodnog kraja. I priče o ljudima koji su zadužili dedovinu, o livadama na kojima su se stada čuvala, o rekama u kojima se kupalo, mlinovima uz koje se ašikovalo i potocima uz koje se raslo.

Iz novijeg vremena u Okandžijama, Donjoj Mednoj, je priča o Stojanu Pavloviću i sinu mu Slavku koji su, za poslednjeg rata, pet meseci okupacije Medne i ovog dela Krajine, proveli u Bijeloj pećini ponad sela. Hrvatski vojnici dole u Mednoj pljačkaju i pale kuće i kradu sve što im dođe pod ruku. A njih dvojica odozgo gledaju i ne daju srcu da pukne od muke.

– Za Drugog svetskog rata u tu istu pećinu bežao sam i spasavao glavu od ustaša, a za poslednjeg, od njihovih naslednika. U pećini sam spremao i česnicu, slavio Božić i Nikoljdan i uvek verovao da ću dočekati slobodu i dan kada će ponovo spavati u svojoj kući. Na sreću, nade su mi se obistinile, uzdiše starina Stojan.