Isidora Žebeljan: Opera u metrou

Jedna od deset najperspektivnijih ličnosti u svetu danas, po oceni nemačkog lista „Frajtag“, srpska kompozitorka Isidora Žebeljan ovih dana priprema premijeru svoje nove opere „Simon izabranik“, krajem juna, blizu nemačkog grada Milhajma. Delo, nastalo po libretu Borislava Čičovačkog, dešava se u Nemačkoj, govori o traumama i posledicama novijeg datuma, a oslanja se na narodnu pesmu Nahod Simeon i roman „Izabranik” Tomasa Mana.

Ova legenda očigledno nosi univerzalni dramski potencijal, nju je, kod nas, posle Sterije, kao predložak za svoj komad iskoristila i Milena Marković...

Istraživanje, koje je, pripremajući se za pisanje libreta, sproveo Borislav Čičovački, dovelo je do fantastičnih otkrića. Ispostavilo se da je legenda o Nahodu Simeonu došla u našu narodnu pesmu iz vizantijskih izvora, a da je gotovo istovetna priča dospela u roman „Izabranik“ Tomasa Mana iz nemačkog srednjovekovnog speva pesnika Hartmana fon Auea. Priča je u taj spev preneta iz još starijeg francuskog literarnog izvora, a ispostavilo se da je prisutna i u skandinavskim epovima.

Saznanje da je ova tematika toliko jaka i u istočnoj i u zapadnoj evropskoj kulturi, bilo nam je značajno i zanimljivo, pa je Borislav tragajući dalje došao do podataka da je ovaj mit indoevropskog porekla i da je nastao od paganskog verovanja da se u rano proleće događa čudo kada majku Zemlju oplođava sin, mlado Sunce.

Šta je dramska okosnica vašeg novog dela koje kao i prethodno svedoči o Vašem interesu za spoj literature i muzike?

Radnja u libretu opere se odvija u tri različita vremenska perioda: početkom sedamdesetih, početkom devedesetih i 2030. godine. Naša priča prati odrastanje nahočeta Simona, njegov odlazak u potrazi za boljim životom iz Rusije u Nemačku, u rursku oblast, susret sa Anom, čiji postaje ljubavnik, i  razotkrivanje zastrašujuće tajne o njihovoj incestuoznoj vezi – Ana je Simonova majka, koja ga je ostavila kao novorođenče. Poslednji deo opere posvećen je  Simonovom iskupljenju i otkrivanju njegovih isceliteljskih moći. Libreto je gotovo sav pisan u stihovima, bez rime.

Da li ste lik Simona gradili samo na osnovu legendarnih, ili možda i stvarnih likova?

Za mene je, u našoj zamisli priče, posebno bila dirljiva ideja o Simonovom karakteru, koji je obeležen večitim nadanjem, naivnošću i verom da će sve biti dobro, iako ga život stalno iznova survava u ponor. Pred očima sam imala lik i karakter konkretne ličnosti koju poznajem i veoma volim, u čijem životu je bilo svakakvih nedaća, ali na svu sreću ne i incesta. Taj čovek je nahoče, romskog porekla, nekada učenik moje majke, divan mlad čovek, koji je uprkos ogromnoj nesreći uvek verovao u dobro.

Kako ste muzički osmislili tragične i mitske slojeve priče?

Moj muzički polaz je, opet, intuitivno bio usmeren ka zamisli da iza ove priče, smeštene u savremeno doba i konkretan geografski prostor, leži ritualno, pagansko emotivno pulsiranje, koje u sebi nosi i elemente antičke lucidnosti, pa je tako jedna od najvažnijih numera u operi, ljubavna scena između Ane i Simona, obeležena jakim nepravilnim ritmovima u klaviru i udaraljkama, nad kojima se nadvija iščašeni, u svojoj gotovo komičnoj ludosti, tragični krik pikolo-flaute.

Roman „Izabranik“ Tomasa Mana, koji obrađuje sličnu temu – o monahu, incestuoznom grešniku, koji posle pokajanja postaje papa – tumačen je i kao Manova alegorijska priča o mogućnosti iskupljenja Nemaca posle njihovih zločina u Drugom svetskom ratu. Vaša očaranost Manom druge je prirode?

Iako je Tomas Man bio duboko svestan događaja koji su obeležili doba u kojem je živeo, ja ne mislim da se on u ovom romanu bavio alegorijskom predstavom o iskupljenju Nemaca. Čini mi se da je razmišljao o suštini same ideje iskupljenja. Tri Manova romana, zapravo, na poseban način bave se nekim elementima religioznosti i duhovnosti, ili njihovog odsustva. „Josif i njegova braća“ govori o veri i o otkriću Boga. Možda ovaj roman ima veze sa atmosferom koja je postojala početkom 20. veka, kada je čovek ponovo otkrio ogroman potencijal svojih intelektualnih i duhovnih moći, te je sama vera u ovakvu moć činila čuda i u nauci i u umetnosti.

 „Doktor Faustus“ se bavi propašću morala i ubistvom umetnosti, prodavanjem božanske mašte i duše, istinske vere đavolu, upravo one moći o kojoj je bilo reči u Josifu, što svakako ima veze sa bolešću nacističke psihe.

Na kraju, tu je „Izabranik“, koji na lucidan način govori o iskupljenju. To što Gregorije decenijama živi na steni pijući vodu sakupljenu od kiše u udubljenjima stene za koju je prikovan i jedući alge koje rastu u tom istom udubljenju jeste na genijalan način ispričana suština ideje o iskupljenju. Nepružanje otpora i totalna patnja poništavaju ego i svako prianjanje za neduhovne stvari. Ovakav apsolutni put iskupljenja vodi do saznanja da sam „ja isto što i drugi“.

Vaš „Simon izabranik“ izvodi se u okviru novog projekta Ajhbaum opere? Kakvu ulogu u tome imaju vozovi?

„Simon izabranik“ deo je predstave koja se postavlja na otvorenoj metro stanici, na kojoj su, specijalno za tu priliku, izgrađeni scena, gledalište i prateći objekti. Prvi deo je performans, koji se odvija u samom vozu metroa, kada publika iz Esena stiže u Ajhbaum operu. Ovaj performans su osmislili poznata nemačka andergraund pevačica i kantautorka Bernadete La Hengst i Ari Bendžamin Majers, kompozitor iz Njujorka. Potom se na sceni Ajhbaum opere izvodi „Simon izabranik“, kao klasična operska predstava u krajnje nestandardnim uslovima.

Ideja je da taj ružni, svakodnevni prostor dobije potpuno novo vizuelno i duhovno obličje magijom muzike i pozorišta. U „Simonu“ učestvuje hor, sedam pevača, 20 muzičara i dirigent. Na kraju se izvodi predstava – performans koji su osmislili švajcarski dramski pisac Reto Finger i nemački kompozitor Feliks Lojšner.

Vaše opere „Zora D“ i „Maratonci“ imale su međunarodni uspeh, ali ne žive na domaćoj operskoj sceni. Imamo li mi modernu operu i modernu opersku publiku?

Mi, nažalost, gotovo da nemamo savremenu muzičku scenu. U stvari, čitava srpska muzička scena (čast izuzecima) je na izdisaju. Meni je potpuno nejasno zašto moje opere, ali i mnoge druge srpske opere, nisu postavljane na naše scene. Sigurna sam da postoji sjajna publika za ta dela. Ali često se na rukovodećim mestima ovakvih institucija nalaze mediokriteti koji zaziru od novih stvari, jer savremena umetnost mediokritetskoj svesti deluje zastrašujuće. Ovakav tip ljudi se ne oseća prijatno u susretu sa modernom umetnošću a priori. Njima je potrebna provincijalna prijatnost i toplina poznatog, lako svarljivog. Sa Verdijem i Pučinijem mogu da se opuste, da misle o proteklim događajima i budućim planovima, to su auditivni modeli koji ulivaju sigurnost. Većina ovakvih rukovodilaca ima neuporedivo manji kapacitet mogućnosti prihvatanja i razumevanja muzike i umetnosti uopšte od same publike.

Koje kuće i institucije treba da budu promotori „novog srpskog zvuka“ kod nas i u svetu?  

Pre svega to bi trebalo da budu naši najznačajniji ansambli poput Beogradske filharmonije, orkestra RTS-a, kao i drugih kamernih ansambala, zatim naši izvođači sa značajnim karijerama u inostranstvu, poput Gordana Nikolića, Željka Lučića, Aleksandra Madžara, Stefana Milenkovića, Marijane Mijanović i drugih (koliko je meni poznato jedini naš izvođač ovakvog renomea, koji često izvodi srpsku muziku na koncertima u inostranstvu, jeste Ksenija Janković).

Velika kompozitorska imena, poput Gubajduline, Kaje Sarijahu, Šnitkea, Tomasa Adesa i drugih, postali su izvođeni i cenjeni zahvaljujući gotovo isključivo uspešnim izvođačima, njihovim zemljacima, koji su tu muziku predstavljali publici kad god su za to imali priliku. Češki, kineski, rumunski, ali i francuski orkestri često na turnejama izvode gotovo isključivo dela kompozitora svoje zemlje. Srbija je u tom smislu, nažalost, najnazadnija i najbeslovesnija zemlja, jer se stidi svojih dostignuća, iako ih uglavnom uopšte i ne poznaje i moram da kažem da, u ovom smislu, predstavlja nažalost unikatan primer među evropskim zemljama. Taj element mentaliteta, koji svoj osećaj inferiornosti zaklanja praznim pričama o sopstvenoj, nedokazanoj umišljenoj veličini, posebnosti i pameti, jeste element kliničke slike koju je potrebno ozbiljno lečiti.

Da li bi osnivanje centra za savremenu muziku u Srbiji rešilo te probleme?   

Za oživljavanje srpske muzičke scene potrebno je povući nekoliko osnovnih poteza: na prvom mestu  je osnivanje državnog radijskog programa na kojem bi se 24 časa emitovala isključivo klasična muzika. Srbija je, mislim, jedina zemlja u Evropi koja nema takav program (u Nemačkoj ih ima 17 ili čak 19, u Holandiji pet itd).

Sledeća stvar bi bila osnivanje centra za srpsku muziku, čija bi prevashodna svrha trebalo da bude popisivanje, tj. katalogizacija imena i dela svih srpskih kompozitora, a zatim i prikupljanje i štampanje čitavog notnog materijala naše baštine, kao i izdavanje cedea sa muzikom naših autora. Iako smo Borislav Čičovački i ja u nekoliko navrata pokušavali ovu ideju da sprovedemo u delo, nismo u tome uspeli, iz meni nedovoljno jasnih razloga, mada je politička volja i podrška u tom trenutku postojala.

Za katalogizaciju nije potrebno mnogo vremena – u pitanju je nekoliko meseci. U prikupljanju materijala su spremni volonterski da učestvuju i moji studenti kompozicije, ali i drugi studenti Muzičke akademije. Jedino je potrebno da političari pruže „moralnu podršku“ i minimalnu finansijsku pomoć. Naravno, od izuzetne je važnosti da ovaj centar bude sistemski, institucionalno organizovan i osiguran, i da ne zavisi od milosti komisija koje odlučuju o godišnjim projektima u Ministarstvu kulture.

Kako još Ministarstvo kulture može da podstiče popularizaciju savremene srpske muzike?

Treća stvar, dakle, bila bi propisivanje pravila ponašanja od strane Ministarstva kulture institucijama koje se nalaze u delokrugu ovog ministarstva, kao što je, na primer, Beogradska filharmonija. U Holandiji, u kojoj muzika cveta i čiji je čuveni orkestar proglašen za najbolji orkestar na svetu, državni fond koji finansira holandske orkestre propisuje, između ostalog, da ovi orkestri u svojoj redovnoj sezoni moraju na repertoaru da imaju sedam odsto holandske muzike. Takođe, orkestri dobijaju novac i ukoliko naručuju kompozicije od holandskih, ali i drugih značajnih kompozitora današnjice. Država propisuje pravila ponašanja ovim institucijama, a tako se brani i od potencijalne samovolje pojedinaca na rukovodećem položaju. Jedine institucije kod nas koje brinu o izvođenju i narudžbinama srpske muzike, osim Udruženja kompozitora, jesu Jugokoncert i BEMUS.

 -------------------------------------------------------------------

Iskupljenje nacističkih unuka   

Zanimljivo mi je da razmišljam o tome kako većina ljudi, intelektualaca, koje sam upoznala učestvujući u radu na ovom projektu, jesu potomci, unuci i unuke nacista, da oni o tome sasvim otvoreno pričaju i da se njihova potreba za iskupljenjem, makar i nesvesno, manifestuje kroz ekstremno levičarske (liberalno-socijalističke) ideje. U stvari je fascinantno da ta potreba za iskupljenjem i puna svest o nacističkim zločinima traje u Nemačkoj, prenošena kroz generacije do danas. Iako slučaj nije isti, možda bismo neke pouke iz ovog primera mogli i mi da pronađemo (pokajanje, saosećanje, iskupljenje).