Kamen na kamen – cvet na cvet

Koliko je važno kako smo uredili životni prostor u našem domu, toliko je bitno i kakav je onaj ispred njega. Milenko Kuljić na to polaže veliku pažnju. Od kako se sa porodicom doselio u beogradsko naselje Borča, on je taj koji brine o pejzažnoj arhitekturi ulice u kojoj živi. Čak je iskopao i bunar dubok osamnaest metara, stavio električnu pumpu, prikačio dovoljno dugačko crevo da bi  redovno zalivao biljke.

– Održavam čitav ovaj deo, iako nije samo moj. Ima sedamdeset metara sa jedne strane, gde su stanovi u nizu, i trideset sa druge, ispred prostorija moje auto-škole i poligona za obuku – pokazuje s ponosom, dok komšije posmatraju kako mu popularnost raste otkako je lane na takmičenju za najlepšu baštu u opštini Palilula osvojio prvu, a ove godine drugu nagradu.

Pola Like i Hercegovine

Na ovo parče srpske teritorije gde se skućio, Milenko je „preselio” pola Like i Hercegovine, deo Tare, Zlatibora, Vojvodine... Nema odakle nešto nije doneo i uklopio u novi ambijent. Kamen po kamen, prvo je nikla fontana.

– Deo sam doneo sa  Dunava. Voda ga je izbacila na obalu, a ja utovario na kolica i doterao ovamo. Ostatak sam dovezao iz Ostroga i Bileće, koja je poznata po kamenu za oblaganje kuća. Tamo nijedna fabrika ne radi, pa ljudi pretežno žive od vađenja i prodaje kamena. Merio sam, 400 kg kamena ugradio sam u fontanu. Ali, nije mi bilo teško. I dalje sam nastavio da donosim kamen. S njim sam prosto srastao jer sam rođen u Bileći. U Trebinju sam završio školu, u Zagrebu studirao, tamo se i oženio i proveo dobar deo života dok nisam dospeo u Beograd. Tašta mi je ostala u Hrvatskoj, majka u Hercegovini, a ja i moja porodica u Srbiji. Tako sam sebi stvorio iluziju da se ona lepa zemlja i nije raspala, pa nisam patio od nostalgije – kaže što u šali, što u zbilji.

(/slika2)Osim kamena, na prostoru koji on tako zdušno ulepšava ima svega i svačega. Trčkara Milenko čas na ovu, čas na onu stranu ulice. Pokazuje i objašnjava.

Dva panja dovukao je iz Vukovara, troje zaprežnih kola iz Opova, Sefkerina i Ljiga, ležaljku od vinove loze iz Ličkog Petrovog Sela, magareći samar iz Slunja, drvenu klupu sa Stražilova... Iskoristio ih je kao žardinijere za razne biljke, a na originalne stalke poređao je saksije sa cvećem. A tek toga je na pretek.

– Daturu ili „anđeosku trubu“ kupio sam u banji Trepči. Ima na stotine cvetova koji mirišu toliko da se osećaju i na drugoj strani ulice. Prošle jeseni sam podelio na stotine pelcera. Grm pod stepenicama zove se zanovet. Ima žuti mirisni cvet i krajem aprila i maja prekrije čitava brda oko Gackog, odakle sam je doneo. Kadulja i tisovina stigli su sa brda iznad Trebinja, žalfija i pelin iz Ličkog Petrovog Sela, smokva iz Ljubuškog, a mahovina iz Bihaća. Kad sam je zasadio već je počela da vene, ali se primila i sad se širi... – kaže naš domaćin.

Na dren je posebno ponosan. Doneo ga je iz Hercegovine. Ovo drvo ne voli vlažna staništa, već kamenita, ali ovde opstaje. Za četiri godine je baš narastao, prilagodio se klimi i uslovima. Jedan je doneo i prijateljima, ali njima ne napreduje tako.

I za sebe, i za druge

Iako Milenku sve ovo pričinjava veliko zadovoljstvo, ipak mu je samo hobi. Po struci je saobraćajni inženjer, a već petnaest godina drži privatnu auto-školu.

(/slika3)– Od malih nogu sam voleo automobile, a od sedmog razreda osnovne škole vozio sam kamion „fap 13”. Nisam se video iza volana. Umesto lektire čitao sam časopise o automobilima. Pokojni otac mi je često govorio: „Baci te knjižurine, ostavi se tih automobila, koji te baksuzluk tera.“ A, eto, to mi je postala struka – ističe zadovoljan što se celog dana bavi samo onim što voli.

Supruga mu je desna ruka. Zahvaljujući tome, Milenko ima vremena i za sebe i za druge. Tako je jednom prijatelju pomogao oko uređenja dvorišta. U njemu je je, kaže, mali raj. I još dodaje, da ga cveće hoće. Čini se da bi, kad bi kamen posadio, i on procvetao.