S juga Italije – u svet

Pica je iz Italije krenula u osvajanjeplanete. Iako je neki svrstavaju u „modernu hranu”, zapravo potiče iz davnih vremena.

Otprilike kada je naš primitivni predak naučio da meljući pšenicu pravi brašno, a onda ga meša sa vodom da bi dobio testo i zatim ga peče na vatri. Jeste da je taj nekakav nafilovani hleb preživeo vekove, osvajanja, ratove i tiranije, pa je tek u 16. veku umešena i ispečena „napolitana” postala dobro poznat specijalitet.

U početku je ideja Napolitanaca bila da naprave što ukusniji klasični „zgnječeni hleb” i zbog toga su počeli da ga „ukrašavaju” belim lukom, solju i slaninom, ili u još „bogatijoj” verziji sirom i bosiljkom. Prava prekretnica je nastala tek kada je u Evropu stigao paradajz, koji je veoma važan za pravljenje pice.

Uvezen u Evropu iz Perua, zahvaljujući španskim kolonizatorima koji su tamo stigli posle otkrića Amerike, paradajz je prvi put upotrebljen u kuhinji u vidu sosa, posoljenog i skuvanog sa bosiljkom. Neki inventivni Napolitanac setio se da bi sos mogao da pospe po „zgnječenom hlebu” tako da priča o pici nalik onoj koju sada pravimo sa kečapom započinje, ipak, u drugoj polovini 18. veka. To je datum koji se proslavlja kao zvanični rođendan klasične pice sa „paradajzom i mocarelom”.

Posle uspeha na Apeninskom poluostrvui zahvaljujući mnoštvu italijanskih emigranata, kreće put Amerike, tačnije Njujorka.

Trenutak najveće slave za picu bio je 1889. godine, prilikom posete tadašnjih suverena Italije – kralja Umberta Prvog i kraljice MargeriteNapulju. Kažu da je najbolji majstor za pice u Napulju Rafaele Espozito napravio za dobrodošlicu tri različite pice: jednu sa slaninom, sirom i bosiljkom, drugu sa paradajzom, belim lukom, uljem i origanom i treću – picu „pomodoro e mocarela” sa paradajzom, uljem, mocarelom i origanom, čije su boje namerno asocirale na italijansku trobojku.

Nakon što je okusila sve tri, kraljici se najviše dopala ova poslednja i poželela je da odlikuje majstora koji ju je izmislio. A on je u znak zahvalnosti odlučio da ovu vrstu pice nazove po imenu svoje voljene kraljice, dakle „margerita”.

Recept:

Dobro testo za picu pravi se kao i ono za hleb sa dodatkom ulja, ili drugačije – tako što se umese kilogram brašna, kockica kvasca razmućena u tri decilitra mlake vode sa malčice šećera, decilitar i po jogurta, kesica praška za pecivo, dve pune kašičice soli (po potrebi se doda još malo vode što zavisi od kvaliteta brašna). Od dodataka – sve što se nađe u frižideru. Prepustite se kulinarskoj mašti. I jede se , naravno, vrelada „cvrče” nepca.

R. Popović