Nedelja, 16.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Komunisti su mi uzeli sve sem lopte

Увек у трагању за новим знањем: Ранко Жеравица (Фото Горан Жеравица)

VIŠE OD SPORTA
Ranko Žeravica (80) jeste svetsko košarkaško trenersko ime. Sa svim sastavima državnih timova Jugoslavije osvojio je čak dvadeset dve medalje!

Imao je samo trideset sedam godina kad je pod njegovom komandom osvojen Šampionat sveta u Čileu (1966). Ovaj rezultat je ponovio i u Ljubljani (1970), kad su u finalu pobeđeni Amerikanci (70:63). Zatim je svoje izabranike doveo do olimpijsketitule u Moskvi (1980). 

A, pre dve godine, u vreme Evropskog košarkaškog šampionata u Španiji, dobio je svoje mesto i u Kući slavnih Svetske košarkaške federacije, u Alkobendasu, kod Madrida.

Rođen je u bogatoj vojvođanskoj porodici koju su, posle Drugog rata, komunisti „oslobodili” od imovine...

Sa suprugom istog zanimanja, Zagom (69), rođenom Simić, ima dvojicu sinova: Dušana (39), turizmologa, koji živi u Španiji, u Saragosi, i Gorana (36), mašinskog inženjera, koji je u Americi, u Čikagu, a tu su i dvojica unuka: Adrijan (7) Dušanov i Maksim (dva meseca) Goranov sin.           

Iz kog okruženja ste pošli u život?

Rođen sam u Novom Miloševu, kod Kikinde, u bogatoj porodici. Imali smo veliko imanje: zemlju za obradu, salaš sa svim domaćim životinjama, kompletnu mehanizaciju: traktor, vršilicu, krunjaču... Čak i agregat za struju. Odrastao sam, uz veliki rad, ali materijalno vrlo komotno. Otac Milorad i majka Ljubica su bili vredni ljudi i u tom duhu su vaspitavali mene i dve godine mlađeg brata Milivoja.            

Kako ste doživeli Drugi svetski rat?

Veoma teško. Otac je odveden u zarobljeništvo, a majka je ostala sama sa nas dvojicom. Uz sve to škola mi je bila u Kikindi. Učio sam samo u putu, u vozu, jedan sat dnevno, a sve ostalo vreme sam radio na imanju. Tako sam završio i gimnaziju. Otac se, posle rata, vratio kući, ali imanje nam je, odlukom vlasti, prepolovljeno, a ubrzo i potpuno oduzeto, a otac je, da bi komunisti opravdali svoj postupak, bio dve godine u zatvoru, a mi smo ostali u kući sa četiri stolice, stolom i dva kreveta...

U kom smeru ste tada krenuli?

Posle tih događaja predao sam se lopti kao ikoni; prvo kao fudbaler, a potom kao košarkaš. Komunisti su mi sve drugo uzeli. Lopta mi je, tada, bila sve u životu: i jedina ljubav i cela imovina, ali nisam zaboravio školu. U Beogradu sam bio na tri fakulteta: Rudarskom, Geološkom i Pravnom. Ipak, ni jedan nisam završio. Do diplome pravnika trebalo mi je još samo godinu dana...

Zašto to niste učinili?

Tada sam već bio profesionalni košarkaš u beogradskom Radničkom. Tu sam, još kao igrač i kapiten tima, sticajem okolnosti, vodio prvo žensku, a posle i mušku ekipu. Platu sam dobijao u naturi. Imao sam plaćeni ručak u ekskluzivnoj menzi „Maraton”. To sad izgleda ponižavajuće, ali bio sam u teškoj situaciji. Nisam to mogao da odbijem.

Da li su vam nudili partijsku knjižicu?

Učinio je to Stane Dolanc, tada savezni ministar unutrašnjih poslova. Dobro smo se znali. Odbio sam to na najgrublji način. Nije se ljutio. Samo mi je rekao: „Zaboravi ovu ponudu. Smatraj da ti to nisam rekao...”

Kakav ste bili košarkaš...

Za Radnički sam odigrao 256 utakmica i, davao sam, u proseku, 14,1 koš, što je i sad veoma dobar učinak. Ipak, time se ne ponosim. Jer, ona košarka ne može da se uporedi sa ovim načinom igre. I od 1954, kad sam imao dvadeset pet godina, skinuo sam dres igrača i posvetio se samo trenerskom poslu.

... a gde sve trener?

Posle šesnaest godina rada u Radničkom bio sam trener i Partizana i Crvene zvezde, zatim u Puli, Saragosi, Barseloni, Kazerti, Napoliju, Sanitariji iz Argentine... Ali, istovremeno, i selektor državnog tima na nizu takmičenja, od balkanskih igara do svetskih šampionata i olimpijskih igara. 

Kad ste se ozbiljno zaljubili?

Bilo je to u proleće 1957. godine, kad sam se vratio sa odsluženja vojnog roka. Zaga Simić je tada imala sedamnaest, a ja dvadeset osam godina. Bila je odlična košarkašica OKK Beograda i ja sam je vrbovao da pređe u Radnički. Ali, priznajem, ne samo zbog Radničkog. I onda sam, iz tog razloga, ostavio žensku ekipu drugom treneru, a posle pet godina otišli smo pred oltar. Imamo dvojicu sinova, dvojicu unuka i dve snajke. Našoj sreći nigde kraja nema.

A da li ste nekad bili duboko nesrećni?

U to stanje me je dovela samo pogibija košarkaša Radivoja Koraća. U ovoj nesreći Zaga i ja smo, sticajem okolnosti, bili svedoci celog toka događaja. Vraćali smo se iz Sarajeva posle trening utakmice. Mi našim, a on svojim kolima, iza nas. I kad je nastojao da obiđe jedan „fijat”, vozač tih kola mu, kretanjem po sredini puta, to nije dozvoljavao. Video sam sve u retrovizoru, a Zaga je to gledala kroz zadnji prozor. A kad je naišao autobus u suprotnom smeru došlo je do sudara sa Koraćevim automobilom. Vratili smo se do mesta nesreće i uneli Radivoja u naša kola u želji da ga odvezemo do prvog lekara. Ali, na naš užas, Radivoje je zauvek zatvorio oči u Zaginim rukama. Bilo je to 2. juna 1969. godine.

Kako doživljavate novu selekciju Srbije?

Sad sam, sa Zagom, u Čikagu zbog rođenja našeg drugog unuka, ali gledam i ovde televizijske prenose Šampionata Evrope u Poljskoj. Prvi statistički podaci „govore” da je naš tim orijentisan na odbranu. Drugo: nemamo izrazitih pojedinaca. A u utakmicama ove vrste titule osvajaju oni koji imaju bar jednog vanserijskih igrača. Doduše, Ivković se trudi da velikom rotacijom u ekipu uvodi sve igrače, ali ne mislim da je to put ka pravom uspehu. Mi nemamo ni izrazitog strelca, ni izrazitog skakača. Dobro je što gubimo malo lopti. To je činjenica. Ali, u efikasnosti smo ispod proseka... Naravno, raduje me što smo pobedili Španiju, ali to nije dovoljno... Ipak, Šampionat je u toku. Rano je za završni stav.

Šta je novo u košarci?

Individualne vrednosti igrača sve više moraju da se poštuju i dograđuju. Takvi košarkaši moraju da dobiju veliku slobodu u igri i sva prava u napadima, koji ne smeju da budu samo šablonski, a to znači prepoznatljivi. Šabloni mogu da se primenjuju u odbrani, ali ne uvek i u napadu. Značajno je, isto tako, da sve više mora da se poštuju kontranapadi, jer tu dolazi do izražaja razvijeni talenat i kreacija pojedinaca. 

Da li usporavate ritam života?

Iako sad nemam obaveze ponašam se kao da ih imam. Uvek imam plan rada. To su čitanje novina, stručne literature, zanimljivih knjiga i časopisa. Svaki dan polazim sa Zagom u duge šetnje. Ne volim prirodu. Šetamo kroz grad. Radujem se susretima sa poznanicima. Najveći deo godine smo u Saragosi, ali sve to činimo i u Beogradu, pa i sad u Čikagu. A obožavam gledanje svih sportskih TV prenosa. 

Kako vaše srce sve to izdržava?

Odlično. Za to su se, pre tri godine, pobrinuli kardiolozi: Jelica Kelenić, nekada košarkašica Radničkog i državnog tima, i profesor Boško Đukanović, hirurg i direktor bolnice „Dedinje”. Jelica mi je preporučali ugradnju tri bajpasa, a Boško je odradio taj posao. 

Da li ste nostalgični?

Za Beograd to ne mogu da kažem. Nama je u Saragosi jako dobro, mi smo u ovom gradu veoma cenjeni. Tu mi je sin, snaja, prvi unuk. Ne živimo zajedno, ali svaki dan se viđamo. A nostalgičan sam za Kikindom. U tom gradu sam odrastao. Kad dođem u Beograd uvek odem i do Kikinde. Puno mi je srce kad prođem poznatim stazama pored gimnazije...

A da li je ambicija uvek pozitivan stav?

Sigurno da nije. Dokazivanje po svaku cenu je neizlečiva bolest. Život i sve u životu je, kažu Španci, bolje uzimati „malom kašikom”. Ali, za mene je, kao životni stav, značajnija radoznalost. Taj odnos nikoga ne opterećuje, a svakome ulepšava život. To traganje za novim znanjima meni i sad ulepšava svaki dan. 

Koja je vaša vrlina?

Meni je poverenje najbliže. Veoma je značajno verovati u sebe, ali i u druge, pre svega u najbliže članove porodice i u bliske prijatelje. Bez poverenja nema pravih odnosa ni u porodici ni u druženju. A ljubav je jako promenjiv životni odnos, pa često pređe i u svoju suprotnost. A nada uvek postoji, ali često nas odvede u slepu ulicu. Posedujem pravdoljubivost, mudrost i hrabrost, ali nisam uvek smiren, jer sam emotivan.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.