Geometrija duše u mom gradu

Na kom god mestu da se nalazila u telu, duša nema geometrijski oblik. Ali postoji geometrija duše. To su sve one linije – od ljubavi i prijateljstva, do mržnje i zavisti – kojima se spajamo i držimo jedno za drugo.

Voleti se može i svoj grad, i on može da bude jedan od uglova u našoj geometriji ljubavi.

Moguće je uspostaviti tačke ljubavi prema gradu: zgrada u kojoj smo odrasli, kraj iz koga smo potekli, senka pod kojom smo se prvi put preverovski ljubili („... deca koja se vole ljube se stojećki/ naslonjena na vrata noći...”), diskoteka, bioskop, osnovna škola, gimnazija.

U Knez Danilovoj 36, na Tašmajdanu, u drugom ulazu te zgrade koja spaja osnovnu školu „Starina Novak” i ulicu „27. mart”, rodila su se pre pedeset godina dva junaka mog romana „Trougao, kvadrat”: Bane i On.

Rat devedesetih u Jugoslaviji naterao je mnoge od nas da se zapitamo o smrti, smislu života, strahu, krivici – o čemu nismo ni slutili tokom svog bezbrižnog odrastanja sedamdesetih i osamdesetih. Za pesnike poput mog junaka Baneta, pitanja koja se tiču prošlosti nemaju značaj, važan je samo ovaj dan. Kao za Kafku i za Kamija, apsurd je princip koji živi.

Za druge, poput moje promašene glavne ženske junakinje, slikarke i uspešnog slikarskog modela Marine, krivci za rat jesu jedino stvarni krivci – političari i ratni zločinci sa svih prostora bivše Jugoslavije – njih troje (uključujući i Beograd) sa tim nemaju ništa.

No, mnogi od nas, kao recimo, On, psihijatar, nisu bili sigurni ni u šta. Pitali smo se: nisi li kriv i kada sam ne činiš zločin? Na primer, ako se ubija u tvom okruženju, a ti ne uradiš ništa da to sprečiš. Takođe, jesi li kriv, ako zbog rata pobegneš iz svoje zemlje i iz svog grada? I ostaviš ga uspomenama od kojih nikada nema sna ni smirivanja?

Moj junak On nema odgovor. Ne zna da li je njegov život, zaista, samo dan koji svane ili i sve ono pre tog dana, sve što je ostavio za sobom u Beogradu. Od devedeset pete, kada je otišao u Atinu, jednu od dve (uz Budimpeštu) srpske ratne Kazablanke, do gostovanja Igija Popa na Tašmajdanu u jesen dve hiljade osme, kada se prvi put vraća u kuću u kojoj se rodio i u kojoj je odrastao, ali na samo jednu noć, stalno se pita, a nema odgovor.

Moguće je da veliki odgovori nisu ni potrebni, da je moguće živeti i sa pitanjima i bez lične definisanosti i nekog  tvrdog profila.

Prvi put temperaturu sopstvene krvi mnogi od nas osetili su  početkom osamdesetih prošlog veka. U Beograd dolazi pank, u podrumu zgrade mog junaka, baš kao i moje, vežbaju „Idoli”, ubrzo rađa se „novi talas”. Od tada, nismo propuštali nijedan FEST, iz filmova život se uči više i bolje nego iz knjiga. Muzika daje ton otporu prema roditeljima i odrastanju na način već odraslih. Muzika mladih oduvek je divlja i neobuzdana, ona je proba neposlušnosti, samo to odrasli ne razumeju. Osim muzike, otpor su bile i loše ocene, bežanje sa časova, stripovi, umesto knjiga. Ljubav i mržnja prema roditeljima, u likovima poput mog junaka, bila je hamletovska – mrzeo ih je jer ih je voleo.

Beograd je za svu svoju decu bio geometrijska tačka duše i tu nema nazad. Nije moguće roditi se i odrasti na dva mesta, niko nema dva svoja grada. Emigrantski život, koliko god bio privremeni spas od rata i rešenje egzistencijalnih problema, pun je gorčine i teških ukusa. Tokom bombardovanja Beograda i Srbije devedeset devete, gde hod bili, u Atini, Budimpešti ili ko zna gde, osećali su svaku bombu koja je pala na Beograd.

I, zaista, nismo li mi koji smo tokom bombardovanja bili u gradu više tešili i umirivali sve one naše koji su nas skoro svakodnevno pozivali iz inostranstva, nego same sebe. Ma, ništa ne brinite, govorili smo im – nije to ništa: nekoliko sati i proći će. Apsurd savremenog ratovanja ispričala mi je jednom neka Libanka iz Tira: tokom bombardovanja osamdeset druge, svi su bili u podrumima, a kada bi prošla opasnost, izlazili bi, rasprostirali tezge i trgovali, živeli kao da pre nekoliko sati nisu bili u smrtnoj opasnosti. Život i rat zajedno, i to u istom danu – da, moguće je.

Bez podruma u gradovima ne može se. Podrumi nose metaforičnu poziciju čoveka u gradu. Oni su mesto bega i sakrivanja, bio rat ili mir. U podrumu su se sakrivali stripovi, tajno se pušilo, kao što to čine moji junaci. U podrumima Beograda vežbali su osamdesetih „geraž-bendovi” (garaža je oduvek u Beogradu bilo premalo, barem u centru). U podrumima se krilo tokom bombardovanja devedeset devete, u podrumima se operisalo i umiralo, neko se, verovatno, i rodio u podrumu.

U metafori podruma nalaze se, osim mraka (gradovi žive noću), straha i bega, i dobre stvari. Na primer, povratak idealnoj zajednici ljudi, umesto prevelikog broja na ulicama (antropolozi su izračunali da idealna, u stvari, prirodna zajednica čini sto do sto pedeset ljudi). Osim toga, u podrumima nema televizije i retko ko čita novine. Uglavnom svi pričaju i slušaju jedni druge. Osećaju iznenadnu potrebu da pomažu jedno drugom, da se razumeju. Zbog toga, gradske podrume potrebno je zidati sa najvećom pažnjom – vode li o tome računa građevinari i urbanisti? Uredimo ih po meri dostojanstvenog bega, ne čekajmo novo bombardovanje da bismo ih očistili, uveli struju i okrečili. Čuvajmo ih kao azil sopstvene humanosti.

U današnjim gradovima nije lako preživeti. Svi smo u njima pomalo psihijatri i, istovremeno, psihijatrijski bolesnici – nezadovoljni, depresivni i frustrirani. Gradovi nude previše izazova i iluzija, pre svega, iluziju uživanja i lakog života bez rada – nije tome lako odoleti. Najgore je što se u toj fazi, kao u svakoj podmukloj bolesti, još ništa ne oseća. Sve dok ne dođe do sloma neostvarenih želja. Antidepresivi, alkohol, droga, agresivno ponašanje i bes čekaju tada na svoj laki plen.

Prozak (antidepresiv, jedan od najpropisivanijih lekova u zapadnoj hemisferi, o kojem su napisane brojne knjige) otkriven je slučajno, neko je video da supstanca pomaže i proglasio je lekom; da kokain svojevremeno nije proglašen drogom, možda bi i njega danas smatrali lekom jer, sasvim izvesno, i on deluje. Nije to samo pitanje snage farmaceutske industrije i gubitka poverenja u psihoterapiju, radi se o gubitku poverenja u reč, to jest u razgovor, koji podrazumeva dva koloseka: pričanje i slušanje.

Ima ih koji u ljubavi vide rešenje. Ljubav bi mogla da spasi svet. „Vodite ljubav umesto… ratova” – što bi rekao Frensis Dugan i „deca cveća” iz šezdesetih.

To što su vodili ljubav mnogim mladim ljudima, pa ni mojim junacima, nije značilo i da su je imali, a još manje da im je ostala. Nije stvar u tome što je u ljubavi previše strasti, a strast je kao svaka vatra, uvek se na kraju ugasi. Ne kažem da je zbog toga treba ukinuti, neka ostane: budimo i dalje „dve vatre u jednoj vatri”, kako peva Eros Ramacoti, ne može se bez toga.

Dostizanje slobode i nije moguće bez „izlečenja” od polne ljubavi. Ne radi se o onoj  ničeovskoj suštinskoj slobodi čoveka da misli jer mozak prepunjen strastima nije u stanju da trezveno promišlja, nego o mogućnosti dostizanja višeg stepena odnosa sa drugim ljudima kroz prijateljstvo. Kao što su svakom mornaru potrebni istovremeno more i luka, tako su se i troje mojih protagonista uvek vraćali jedno drugom kao jedinoj konstanti svojih života. A  Beograd je uvek bio tu negde.

U slučaju njih troje, uspelo je. Delimično zahvaljujući i piscu, svevidećem posmatraču koji je tako poželeo.

Ali nije uvek tako lako. Veoma smo različiti. Kao da smo stablo bambusa kod koga korenovi i stabljika rastu jednakom brzinom, samo u suprotnim smerovima i neprestano se bore za egzistencijalnu prevlast.

Roman „Trougao, kvadrat” objavljen je nedavno  u „Stubovima kulture”