Utorak, 28.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Geometrija duše u mom gradu

Na kom god mestu da se nalazila u telu, duša nema geometrijski oblik. Ali postoji geometrija duše. To su sve one linije – od ljubavi i prijateljstva, do mržnje i zavisti – kojima se spajamo i držimo jedno za drugo.

Voleti se može i svoj grad, i on može da bude jedan od uglova u našoj geometriji ljubavi.

Moguće je uspostaviti tačke ljubavi prema gradu: zgrada u kojoj smo odrasli, kraj iz koga smo potekli, senka pod kojom smo se prvi put preverovski ljubili („... deca koja se vole ljube se stojećki/ naslonjena na vrata noći...”), diskoteka, bioskop, osnovna škola, gimnazija.

U Knez Danilovoj 36, na Tašmajdanu, u drugom ulazu te zgrade koja spaja osnovnu školu „Starina Novak” i ulicu „27. mart”, rodila su se pre pedeset godina dva junaka mog romana „Trougao, kvadrat”: Bane i On.

Rat devedesetih u Jugoslaviji naterao je mnoge od nas da se zapitamo o smrti, smislu života, strahu, krivici – o čemu nismo ni slutili tokom svog bezbrižnog odrastanja sedamdesetih i osamdesetih. Za pesnike poput mog junaka Baneta, pitanja koja se tiču prošlosti nemaju značaj, važan je samo ovaj dan. Kao za Kafku i za Kamija, apsurd je princip koji živi.

Za druge, poput moje promašene glavne ženske junakinje, slikarke i uspešnog slikarskog modela Marine, krivci za rat jesu jedino stvarni krivci – političari i ratni zločinci sa svih prostora bivše Jugoslavije – njih troje (uključujući i Beograd) sa tim nemaju ništa.

No, mnogi od nas, kao recimo, On, psihijatar, nisu bili sigurni ni u šta. Pitali smo se: nisi li kriv i kada sam ne činiš zločin? Na primer, ako se ubija u tvom okruženju, a ti ne uradiš ništa da to sprečiš. Takođe, jesi li kriv, ako zbog rata pobegneš iz svoje zemlje i iz svog grada? I ostaviš ga uspomenama od kojih nikada nema sna ni smirivanja?

Moj junak On nema odgovor. Ne zna da li je njegov život, zaista, samo dan koji svane ili i sve ono pre tog dana, sve što je ostavio za sobom u Beogradu. Od devedeset pete, kada je otišao u Atinu, jednu od dve (uz Budimpeštu) srpske ratne Kazablanke, do gostovanja Igija Popa na Tašmajdanu u jesen dve hiljade osme, kada se prvi put vraća u kuću u kojoj se rodio i u kojoj je odrastao, ali na samo jednu noć, stalno se pita, a nema odgovor.

Moguće je da veliki odgovori nisu ni potrebni, da je moguće živeti i sa pitanjima i bez lične definisanosti i nekog  tvrdog profila.

Prvi put temperaturu sopstvene krvi mnogi od nas osetili su  početkom osamdesetih prošlog veka. U Beograd dolazi pank, u podrumu zgrade mog junaka, baš kao i moje, vežbaju „Idoli”, ubrzo rađa se „novi talas”. Od tada, nismo propuštali nijedan FEST, iz filmova život se uči više i bolje nego iz knjiga. Muzika daje ton otporu prema roditeljima i odrastanju na način već odraslih. Muzika mladih oduvek je divlja i neobuzdana, ona je proba neposlušnosti, samo to odrasli ne razumeju. Osim muzike, otpor su bile i loše ocene, bežanje sa časova, stripovi, umesto knjiga. Ljubav i mržnja prema roditeljima, u likovima poput mog junaka, bila je hamletovska – mrzeo ih je jer ih je voleo.

Beograd je za svu svoju decu bio geometrijska tačka duše i tu nema nazad. Nije moguće roditi se i odrasti na dva mesta, niko nema dva svoja grada. Emigrantski život, koliko god bio privremeni spas od rata i rešenje egzistencijalnih problema, pun je gorčine i teških ukusa. Tokom bombardovanja Beograda i Srbije devedeset devete, gde hod bili, u Atini, Budimpešti ili ko zna gde, osećali su svaku bombu koja je pala na Beograd.

I, zaista, nismo li mi koji smo tokom bombardovanja bili u gradu više tešili i umirivali sve one naše koji su nas skoro svakodnevno pozivali iz inostranstva, nego same sebe. Ma, ništa ne brinite, govorili smo im – nije to ništa: nekoliko sati i proći će. Apsurd savremenog ratovanja ispričala mi je jednom neka Libanka iz Tira: tokom bombardovanja osamdeset druge, svi su bili u podrumima, a kada bi prošla opasnost, izlazili bi, rasprostirali tezge i trgovali, živeli kao da pre nekoliko sati nisu bili u smrtnoj opasnosti. Život i rat zajedno, i to u istom danu – da, moguće je.

Bez podruma u gradovima ne može se. Podrumi nose metaforičnu poziciju čoveka u gradu. Oni su mesto bega i sakrivanja, bio rat ili mir. U podrumu su se sakrivali stripovi, tajno se pušilo, kao što to čine moji junaci. U podrumima Beograda vežbali su osamdesetih „geraž-bendovi” (garaža je oduvek u Beogradu bilo premalo, barem u centru). U podrumima se krilo tokom bombardovanja devedeset devete, u podrumima se operisalo i umiralo, neko se, verovatno, i rodio u podrumu.

U metafori podruma nalaze se, osim mraka (gradovi žive noću), straha i bega, i dobre stvari. Na primer, povratak idealnoj zajednici ljudi, umesto prevelikog broja na ulicama (antropolozi su izračunali da idealna, u stvari, prirodna zajednica čini sto do sto pedeset ljudi). Osim toga, u podrumima nema televizije i retko ko čita novine. Uglavnom svi pričaju i slušaju jedni druge. Osećaju iznenadnu potrebu da pomažu jedno drugom, da se razumeju. Zbog toga, gradske podrume potrebno je zidati sa najvećom pažnjom – vode li o tome računa građevinari i urbanisti? Uredimo ih po meri dostojanstvenog bega, ne čekajmo novo bombardovanje da bismo ih očistili, uveli struju i okrečili. Čuvajmo ih kao azil sopstvene humanosti.

U današnjim gradovima nije lako preživeti. Svi smo u njima pomalo psihijatri i, istovremeno, psihijatrijski bolesnici – nezadovoljni, depresivni i frustrirani. Gradovi nude previše izazova i iluzija, pre svega, iluziju uživanja i lakog života bez rada – nije tome lako odoleti. Najgore je što se u toj fazi, kao u svakoj podmukloj bolesti, još ništa ne oseća. Sve dok ne dođe do sloma neostvarenih želja. Antidepresivi, alkohol, droga, agresivno ponašanje i bes čekaju tada na svoj laki plen.

Prozak (antidepresiv, jedan od najpropisivanijih lekova u zapadnoj hemisferi, o kojem su napisane brojne knjige) otkriven je slučajno, neko je video da supstanca pomaže i proglasio je lekom; da kokain svojevremeno nije proglašen drogom, možda bi i njega danas smatrali lekom jer, sasvim izvesno, i on deluje. Nije to samo pitanje snage farmaceutske industrije i gubitka poverenja u psihoterapiju, radi se o gubitku poverenja u reč, to jest u razgovor, koji podrazumeva dva koloseka: pričanje i slušanje.

Ima ih koji u ljubavi vide rešenje. Ljubav bi mogla da spasi svet. „Vodite ljubav umesto… ratova” – što bi rekao Frensis Dugan i „deca cveća” iz šezdesetih.

To što su vodili ljubav mnogim mladim ljudima, pa ni mojim junacima, nije značilo i da su je imali, a još manje da im je ostala. Nije stvar u tome što je u ljubavi previše strasti, a strast je kao svaka vatra, uvek se na kraju ugasi. Ne kažem da je zbog toga treba ukinuti, neka ostane: budimo i dalje „dve vatre u jednoj vatri”, kako peva Eros Ramacoti, ne može se bez toga.

Dostizanje slobode i nije moguće bez „izlečenja” od polne ljubavi. Ne radi se o onoj  ničeovskoj suštinskoj slobodi čoveka da misli jer mozak prepunjen strastima nije u stanju da trezveno promišlja, nego o mogućnosti dostizanja višeg stepena odnosa sa drugim ljudima kroz prijateljstvo. Kao što su svakom mornaru potrebni istovremeno more i luka, tako su se i troje mojih protagonista uvek vraćali jedno drugom kao jedinoj konstanti svojih života. A  Beograd je uvek bio tu negde.

U slučaju njih troje, uspelo je. Delimično zahvaljujući i piscu, svevidećem posmatraču koji je tako poželeo.

Ali nije uvek tako lako. Veoma smo različiti. Kao da smo stablo bambusa kod koga korenovi i stabljika rastu jednakom brzinom, samo u suprotnim smerovima i neprestano se bore za egzistencijalnu prevlast.

Roman „Trougao, kvadrat” objavljen je nedavno  u „Stubovima kulture” 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.