Hedonizam bečkih klasičara

Početak Bemusa pati od svih nedaća naše svakodnevice, najpre od nedostatka materijalnih sredstava, a zatim i od nevolja sa avionskim saobraćajem i štrajka na aerodromu, zbog čega se do poslednjeg momenta ne zna hoće li umetnici uspeti da se prevezu do našeg grada ili će odsutati od  dolaska.

Umesto grandioznog i pompeznog početka i navale publike, prisustvovali smo skromnijim uslovima i ansamblu manjih razmera i sa manjim brojem muzičara. Moguće je da je publiku odbila previše tradicionalna i standardna koncepcija programa koncerta (Hajdn, Mocart, Betoven).

Ansambl „Baltazar Nojman“ je manji orkestar ili veći kamerni ansambl od tridesetak muzičara koji sviraju delimično na istorijskim instrumentima, pa bi se reklo da izvode staru muziku na autentičan način. Međutim, dirigent Hengelbrok, velike karijere i ogromne invencije, staru muziku doživljava samo kao povod za svoje varijetetske bravure, nekad toliko slobodne da dovode u pitanje čistotu stila. Muzika koju izvode je muzika 18. veka, galantna, ljupka, nežna i osećajna, neretko dosadna kada se izvodi na tradicionalni način, sa razvučenim tempima i u velikom simfonijskom orkestru.

Ovaj ansambl je mnogo mobilniji, brže reaguje na podsticaje dirigenta, lakše postiže bravure, a zvuk je znatno umekšan pre svega zbog starih duvačkih instrumenata koji mu daju posebnu toplinu (flauta, oboa, fagot).

Od Hajdnovih nota (Simfonija u Ce duru br. 56) dirigent je napravio razigranu, vedru burlesku, simfonija je prštala od optimizma i zadovoljstva. Verujemo da je veoma bliska Hajdnovom dobu i prilikama u kojima je veliki majstor morao da zabavi svoje gospodare. U godini obeležavanja 200. godišnjice autorove smrti ima se pravo na nova tumačenja. Iz svakog tona izbijao je hedonizam davne prošlosti veoma prijemčiv i u sadašnjosti.

Na taj isti način bila je izvedena i Mocartova Hafner simfonija (De dur, K 385), u naglim gradacijama, na granici dobrog ukusa, sa velikim kontrastima između stavova. Svi dvorski saloni 18. veka otvarali su nam se u Menuetu, sviranom sa elegancijom i poletom.

Vokalna umetnica Veronik Žans oduševila je prisutne kako atraktivnom pojavom tako i naročitim načinom pevanja koji je blizak instrumentalnom vođenju vokalnih linija. Svodeći koncertno pevanje na rečitativno - ariozni kontrast u Hajdnovoj ariji (Berenice, che fai?) i na dublje poniranje u tekst Betovenove scene i arije Ah! Perfido, op. 65 njeno pevanje nije plenilo voluminoznošću ili širinom operskog glasa. Naprotiv, namerno oduzimajući manire operskog nastupa, umetnica je na svoj način gradila obe velike i razvijene arije koje su, posebno Betovenova, i pisane za glas moćniji od svakog instrumenta. Insistirajući na flah tonovima, na pijanu, na razumevanju teksta, Veronik Žans je istovremeno ponudila i drugu vrstu odnosa prema vokalnoj muzici bečkih klasičara.