Potonuli u vrtlogu tranzicije

Kada su uleteli u vrtlog tranzicije, Srbi i ostale etničke zajednice, verovali su da će ih kapitalizam uvesti u novu klasu bogatih. Na kraju 1999. godine, posle bombardovanja NATO-a, prisetimo se, marka je vredela 22 dinara, a prosečna plata je u Srbiji pala na svega 60 maraka.

Prosečna neto zarada u septembru 2006. godine iznosila je 22.259 dinara, ili 271 evro po kursu na kraju meseca. Tako je prosečna plata premašila isplate iz maja 1991, kada je iznosila 268 evra i približila se rekordnim vrednostima iz druge polovine 1990. i prva četiri meseca 1991, kao godina pre sankcija (maj 1992).

Prosečna neto zarada u Srbiji ovog septemba bila je 32.969 dinara (352 evra). Prosek plata u Srbiji za januar iznosio je 28.230 dinara (oko 330 evra) čime je dostignut nivo zarada iz„zlatne“ 1989. godine. Međutim, za razliku od plata, realni društveni proizvod, bilo da se računa u dinarima ili u stranoj valuti, još uvek zaostaje za društvenim proizvodom ostvarenim u godini koja je prethodila raspadu SFRJ.

Zato, kada govori o tranziciji, psiholog Žarko Trebješanin upozorava da se isuviše velika pažnja poklanja tranziciji kao ekonomskom i pravnom procesu.

– Zanemaruje se da je tranzicija proces koji se odvija u ljudima. Malo se govori o mentalnoj, psihološkoj tranziciji. Ljudi moraju da prihvate novi sistem vrednosti, nova pravila igre, precizira Trebješanin.

On podseća: „Mi možemo da privatizujemo, da donosimo setove evropskih zakona, ali, u ljudima ostaju sistemi vrednosti socijalističkog društva. Tu se dešavaju lomovi. Ljudi su navikli da rade minimalno, očekujući da žive bez posebnog napora, bez unutrašnje promene u filozofiji rada“.

Zbog toga, konstatuje naš sagovornik, dobar broj ljudi žali za vremenima kada su imali sigurnost. Sada ide kriza, kada će mnogi izgubiti posao.

Ono što, međutim, u Srbiji nije dobro, primećuje Trebješanin, jeste sumnja – da li će kriterijum za otkaze biti taj što nije vredan ili kvalitetan, ili će se poslovi zadržavati po rođačkoj ili političkoj liniji.

– Imate ljude koji su dobri radnici, ali su prosto višak. Država mora da zaštiti te ljude. Ovde nije kao u SAD ili Nemačkoj. U Srbiji je teško naći drugi posao. Taj gubitak nije samo materijalan: otpušteni čovek gubi samopouzdanje, samopoštovanje, ugled u društvu, više ga ne poštuju ni u porodici. Postaje najniži na društvenoj lestvici.

Trebješanin preporučuje da ljudima treba objašnjavati u kakav sistem ulaze, kako da se ponašaju, treba ih pripremiti da se „prešaltuju“ na druge poslove.

– Tu je veliki problem, jer ta grupa nije homogena. Veoma važna komponenta je, takođe, starost ljudi. Ljudima iznad pedesete je najteže.

On naglašava da i u sistemu obrazovanja, decu treba pripremati za život, na inicijativu, oštru konkurenciju.

-----------------------------------------------------------

Briga za slabe trkače

Najstabilnije zemlje, smatra Žarko Trebješanin, shvataju da nisu svi ljudi jednaki u pogledu sposobnosti.

– Kao što je društvo odgovorno za bolesne i nesposobne, ono mora da pomogne ljudima koji nisu sposobni da trče trku. To je znak zrelosti jednog društva. Kao što je demokratija spremna da zaštiti manjine, tako društva štite one koji ne mogu da se snađu u tranziciji.

A. A.
-----------------------------------------------------------

Ukratko

. Mi sa siromaštvom imamo bogato iskustvo.

. Ukinite časove fizičkog. Deca nam posle njih uvek ogladne.

. Idemo ka bogatom društvu. Siromašne ostavljamo kod kuće.

. Prazan stomak, pune kladionice.

. Štrajk glađu se uzima pre jela, na prazan stomak.

. Toliko smo osiromašili da stariji nemaju za pivo i cigare, a mladi ni za drogu.

. Mi nemamo milionere. To što vidite limuzine i vile su halucinacije od gladi.

. Moj tata svakog prvog primi platu. I tu je kraj priče.

. Mnogi sanjaju bolje juče.

D. Minić Karlo