Utorak, 28.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Glad nas jede

Svaki deseti građanin pripada najnižoj kasti srpskog društva i živi ispod granice siromaštva

Svakoga jutra Deki Švercer sa prozora posmatra kolonu ljudi koji čekaju da servirka Centra za socijalni rad zagrabi kutlačom vreo grašak i uruči im porciju dnevnog obroka. Deki se još nije spustio u narodnu kuhinju u Solunskoj ulici na Dorćolu, jer je još sposoban da brine o sebi i porodici, što ga svrstava u red nepriznate kaste srpskih alhemičara: jedan je od onih koji ničim napune stomak.

– Ne možete da zamislite kakve đakonije spremam za 50 dinara dnevno – kaže četrdesetsedmogodišnji kulinarski revolucionar, koji skladišti svoju tajnu recepturu i sprema se da objavi knjigu koja bi predstavljala miks žanrova: poetiku Alije Sirotanovića, svaštarstvo Džejmija Olivera i filozofiju makrobiotičkih gurua.

Svoj nadimak je stekao kada je krajem osamdesetih godina organizovao lanac šverca dukseva, farmerki i ostale robe iz Istanbula za Beograd. Bile su to zlatne godine za njega i zemlju po kojoj je valjao tekstil iz Stambola.

Vaspitavan u socijalističko-samoupravnom duhu, i on i zemlja, ne sluteći da će da se razbiju u paramparčad, ponašali su se kao pijani milioneri: trošili su kao da će sto godina biti mir, nespremni da će sutra izbiti rat. Kao provereni pacifista, Deki je izbegavao frontove po Hrvatskoj i Bosni, ali je slavno poginuo na frontu tranzicije, fluidnoj definiciji pretakanja društvenog bogatstva u džepove stotinak porodica.

(/slika2)Brzo je spiskao sve crnoberzijansko bogatstvo, tumarao Beogradom radeći sitne poslove, ali je sudbina bila prilično blagonaklona prema njemu, kada je krajem devedesetih dobio oko 40.000 dojč-maraka od prodaje očevog stana. Deki je pretpostavljao da će tom tranzicijom u kapitalizam dekretom postati kapitalista, dok će radnici i sirotinja nestati zajedno sa Marksovim knjigama. Uložio je sve u privatnu firmu koju je osnovao, nudeći se kao zastupnik za uvoz svetski poznatog piva čiji brend krasi dresove Liverpula. Krupni igrači su za pola godine izbacili Dekija iz ekipe, i on je sa ženom i dve ćerčice, bez posla, stana i ordenom naivčine prvog stepena, zaglavio u dugovima i crnoj rupi siromaštva.

Stari ortaci, kojima je davao dukseve na veresiju, beskamatno ga kreditiraju paketima jaja i ostacima kolača. I dalje briljantno izbegava poverioce, krije se od poreznika, dok njegove talentovane ćerke noću odlaze u školu i sviraju na klaviru, osvajajući nagrade na takmičenjima za muzičke talente.

Ipak, on u sebi ne može da probije unutrašnju barijeru koja ga sprečava da se spusti stepenicama iz stana koji iznajmljuje, stane u red ljudi koje jede glad, i eventualno zapeva neki žešći narodnjak sa Ljiljanom Vujasinović. Šezdesetpetogodišnja penzionerka sedam godina ponavlja isti ritual. Peva, igra, jede skuvano povrće i hleb, zahvali državi što brine o sirotinji, ili se ponekad iznervira, pa je otera u…

– Ne padam u depresiju. Ako se i ubedačim, ima lekova – kaže šezdesetpetogodišnja penzionerka, invalid prve kategorije. Stari kaput, stare čizme, stari džemper, stare uspomene: muž sa kojim se svađa u ledenoj garsonjeri i sin koji je sa troje dece pobegao što dalje. Ljiljana jede jedanput dnevno, osam godina. Žene je upozoravaju: ako previše peva i đuska, izgubiće kalorije koje je unela.

I njena prijateljica je tri godine stalni gost menze bez nade. Nju i sina pomaže brat. Otpustili su je iz naučnog instituta. U pedesetoj godini njene šanse da se zaposli jednake su šansi da dobije na lotu. Ali, ne zato što nema sreće, već zato što nema 40 dinara za jednu kombinaciju od sedam brojeva.

Ismet u staroj vijetnamci čeka obroke za suprugu i dvoje dece. Od prošle nedelje gost je jedne od 30 narodnih kuhinja u Beogradu. Početkom godine u gradu je bilo 5127 ljudi sličnih njemu. U maju 5300, a u septembru 5723. U Beogradu čitav jedan grad od 100.000 ljudi živi na granici siromaštva.

– Jelo je vruće i bar napunimo stomak. Posle sa sinom odlazim i tražimo hranu po kontejnerima. Ljudi bacaju smrznutu hranu, kao da znaju da je to za mene desert. Sin korača jednom, ja drugom stranom ulice – kaže Ismet, a onda sporim hodom odlazi po repete, jer se često događa da se neko od 114 osoba sa spiska u Solunskoj 17 ne pojavi. Jutros nije stigao mladi dijabetičar. Dobio je upalu pluća.

– Taj mladić je potpuno uništen. Ali stalno piše molbe, traži posao. Džabe, niko ga neće – priča servirka. Čisti prazne kazane. Zna biografije svakoga sa spiska prilepljenog na ulaz menze uvučene u dvorište. Ime i prezime, godište, matični broj i dopisana imena dvadesetak novih.
Ali, na tom birokratskom popisu ne navodi se da je jedan od Ismetovih sinova ubijen pre nekoliko godina; da mu je žena duševni bolesnik; da je Ismet nesposoban za rad jer je oboleo od angine pektoris; da je njegov zdravstveni karton deblji od sabranih dela Bore Pekića; i, konačno, da je krupni čovek neverovatno spokojan.

– Dok je Boga i kontejnera, preživeću!

Gubitnici na proboju tranzicionog fronta iz Solunske 17, prema istraživanju tima potpredsednika vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, pripadaju najnižoj kasti srpskog društva. Ima ih oko 700.000 i žive ispod linije siromaštva (9,2 odsto stanovništva). Dakle, svaki deseti građanin Srbije je gladan!

To su osobe koje mesečno troše ispod 8.360 dinara. U sumu su uključeni troškovi za hranu (oko 2.000 kalorija dnevno po pojedincu) i odevanje, usluge, komunalije i stanovanje. Ono što posebno zabrinjava, napominje menadžer vladinog tima Žarko Šunderić, jeste da je 2006. godine 8,8 odsto nacije bilo siromašno, 2007 – 7,7, a 2008 – 7,9 odsto. Prvi put od 2000. godine, zaustavlja se pad siromaštva i to je bio signal da vlada napravi presek za prvu polovinu 2009. godine. Broj siromašnih povećao se za oko 107.000 ljudi!

Ko su ljudi bez nade u Srbiji, oni koji moraju da unose oko 2.000 kalorija dnevno uz državnu recepturu? Žarko Šunderić kaže da je najveći broj tih ljudi nezaposleno (20 odsto od njih je siromašno), zatim Romi, negradsko stanovništvo, stariji od 65 godina, deca do 14 godina, osobe sa invaliditetom.

– Od svih ljudi koji su siromašni, 71 odsto imaju samo osnovnu školu, ili nemaju čak ni to. Šta država može da uradi? To je, razume se, otvaranje novih radnih mesta. Zato se država trudi da što više raspoloživih sredstava uloži u zapošljavanje ljudi koji teško nalaze posao. Poslednja statistika iz aprila 2009. godine beleži da u Srbiji ima 16,4 odsto nezaposlenih, dok ih je 2008. bilo – 14,8, što znači da je posao izgubilo 90.000 ljudi. Sindikati pominju broj od 140.000.

Odlazeća Živkovićeva vlada je usvojila u oktobru 2003. godine plan strategije za smanjenje siromaštva. I tim koji ju je sprovodio delovao je pod nadležnošću potpredsednika vlade, koji pokriva sektor ekonomskog razvoja. Danas im je šef Božidar Đelić. Vlada je podvukla cilj koji je želela da postigne: da se broj siromašnih prepolovi do 2010. godine. Krajem 2003. godine, 14,3 odsto ljudi je živelo ispod granice siromaštva. Te godine je, za razliku od statističkih pokazatelja, 25 odsto ljudi smatralo sebe siromašnim.

– Imali smo zlatne godine pred sobom, rast bruto društvenog proizvoda bio je više od 5,5 odsto, strane direktne investicije nisu padale ispod dve milijarde evra godišnje, imali smo konsolidaciju oblasti socijalne zaštite (penzije, dečji dodaci i materijalno obezbeđenje porodice). Tako je 2007. godine broj siromašnih prepolovljen, prema anketi o životnom standardu, koju su radili Republički zavod za statistiku i Svetska banka – seća se Šunderić.
Pokazatelji povećanog broja siromašnih krajem 2008. godine poklopili su se sa objavom da je svetska ekonomske kriza došla po svoj danak i u Srbiju.

Ali, ako bi se broj najsiromašnijih merio prema standardima EU, gde su siromašni oni koji žive ispod 60 odsto medijane, ili, uprošćeno rečeno, oni koji primaju manje od 60 odsto prosečne plate, broj siromašnih u Srbiji bio bi znatno veći. Vladin tim poseduje taj podatak za prošlu godinu – prema briselskoj statistici, broj siromašnih 2008. u Srbiji iznosio je 13,2 odsto! Cvetkovićev kabinet ne poseduje metodologiju za izračunavanje siromaštva koju koristi EU, kako bi imala uporedive podatke o siromaštvu.

Šunderić kaže da vlada pregovara sa EU, kako bi u 2010. godini imala uporedive podatke sa svim zemljama briselskog carstva. Članstvom u EU, ona će nam postati obavezna.
– Iz Brisela su nam rekli da nam ta metodologija nije neophodna, ali, mi ih jurimo. Evropu u ovom trenutku ne zanima siromaštvo i socijalna uključenost tih kategorija stanovništva, ali, kao zemlja kandidat za članstvo, Srbija preuzima obaveze da će svoj sistem i u oblastima zapošljavanja, obrazovanja i socijalne zaštite uskladiti sa Briselom.

Ako smo već odlučili da gradimo bogato društvo, ima li tu mesta za siromašne? Deki Švercer je dve godine živeo sa prihodima koji su toliko marginalni, da se smatraju statističkom greškom. Broj kalorija koje je unosio prkosi svim zakonima medicine, jer je pokazao da, ako jednu jabuku isečeš na kriške, možeš da živiš barem tri dana. Nije se predao, nije sekao prst, vođen parolom: „Država ne može da pomogne sebi, kako će tek meni”. Živahniji nego ikad, pošto je nedavno našao posao za 500 evra mesečno, očajni srpski domaćin opet poprima sve karakteristike dorćolskog Del Boja: – Sledeće godine, u ovo doba, postaću milioner!

Aleksandar Apostolovski
-----------------------------------------------------------
Nedostaje oko 57.000 lanč-paketa

Crveni krst Srbije povećao je broj obroka u narodnim kuhinjama sa 21.935 početkom ove godine na 25.435 tokom septembra. Potrebe za besplatnim obrokom ima 30.700 ljudi, ali, s obzirom na to da nema dovoljnih količina hrane, trenutno u Srbiji radi 55 narodnih kuhinja. Pored kuvanog obroka, prema anketi Crvenog krsta, postoji potreba za još 56.859 lanč-paketa za ugrožene koji žive u udaljenim seoskim domaćinstvima i koji nemaju mogućnost da dođu do narodnih kuhinja.
-----------------------------------------------------------
Pothranjeno 150.000 dece

U Srbiji je direktno pothranjeno 150.000 dece, dok je 450.000 mališana na neki način pogođeno siromaštvom. Najugroženija su deca do 14 godina starosti.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.