Betovenov Festival u Bonu

Specijalno za „Politiku”
Bon – Svake godine na Betovenovom Festivalu u Bonu uz Betovena obeleži se i koja značajna godišnjica; tako se 2004. godine čula čitava serija koncerata sa delima Leoša Janačeka čime se proslavio njegov 150. rođendan. A ove godine, na nedavno završenom festivalu, čula su se i dela Mendelsona, kome se slavi dvestoti rođendan i Hendla od čije je smrti prošlo dva i po veka.

Takođe, i u okviru Betovenovih dela uvek se fokusiraju ili sonate (Miša Majski je 1997. godine izveo svih pet za violončelo) ili kvarteti ili koncerti. Ove godine izbor je „pao” na simfonije i na jedan orkestar i jednog dirigenta koji su u četiri uzastopna dana ušli u orkestarski kosmos Betovenove instrumentalne palete. 

Orkestar je Nemačka kamerna filharmonija iz Bremena, jedno relativno mlado simfonijsko telo od četrdesetak muzičara koji su počeli  zajedno da sviraju pre nešto manje od tri decenije (1980). Iz godine u godinu beleže sve bleštavije uspehe, neumorno doterujući svoja izvođenja i postižući standarde koje je teško prevazići. Njihova priča o stalnom uspehu moguća je samo zato što međusobno imaju jake i pouzdane partnere.

Četrdesetogodišnji dirigent Pavo Jarvi, sin takođe čuvenog estonskog dirigenta Neme Jarvija, usavršavao se kod maga dirigentske palice – Leonarda Bernštajna. Prvi put se sa ovim ansamblom susreo 1995. dirigujući Betovenov Trostruki koncert. Devet godina kasnije postao je umetnički direktor Nemačke kamerne filharmonije iz Bremena. U ovih pet godina uvek se vraćao Betovenu obožavajući ga i smatrajući da se na njegovim partiturama najbolje uči (kao i naš maestro Živojin Zdravković).

Oni su svojom brojnošću (ima ih četrdesetak) održali autentičnost Betovenove postavke, a sjajnim muziciranjem potpuno podredili solističke aspiracije lepoti zajedničkog umetničkog čina. I sam dirigent kaže da kad vodi velike orkestre – „ne čuje svoj instrument, a sa muzičarima iz Bremena oseća se i sam kao kamerni muzičar”. On zbilja i komunicira u svakom trenutku sa svakim od njih, retko gledajući u partituru.

U četiri večeri Betovenove simfonijske muzike prošli smo i sami kroz njegov muzički mikrokosmos, od svojevrsnih „omaža” bečkom učitelju i velikom simfoničaru Hajdnu (izrečenom kroz početne dve simfonije i Berlioz je bio potpuno u pravu kada je tvrdio da je Druga primer otmenosti, ljupkosti, elana, nežnosti i vatrenosti, kroz koje provejava tipična mladalačka plahovitost), do krajnje potresnih ispovednih nota Devete simfonije. Bremenski muzičari sjajno su uronili i u sadržajni podtekst remek-dela, Treće simfonije, tonski oslikavajući čovekovu titansku borbu sa sudbinom, njegove padove, sumnje, ali i pobedonosne poklike.

Kamerni sastav bremenskih muzičara jasno je potcrtao „najromantičniju među Betovenovim simfonijama”, kako je Šuman okarakterisao Četvrtu, dok je Peta nesumnjivo njegovo najpopularnije, najsavršenije i najneposrednije delo, s pravom upoređivano sa „Faustom” i „Don Kihotom”. Najupečatljiviji utisak na potpisnika ovih redova ostavilo je izvođenje Šeste „Pastoralne simfonije” u čitavom spektru pastelnih nijansi koje su oslikale idilično spokojstvo seoskih pejsaža, mada je sam autor stavio delu iz 1808. podnaslov – „više izraz osećanja no tonsko slikanje”. Maestro Jarvi uronio je strasno i impulsivno u orgijastičke vrtloge punktiranih ritmičkih figura početnog i u plahoviti raspojasani bahanal finalnog stava Sedme simfonije. Sledeće večeri, Osma simfonija vratila nas je u atmosferu smirene vedrine prozračnom fakturom bliskom Betovenovim ranim orkestarskim delima.

I najzad, Deveta simfonija,koju deli jedanaest godina od prethodne, koja je išla daleko iznad svog vremena ne samo uvođenjem teksta u simfonijsko tkivo nego i dubinom i potresnošću muzičkog materijala. Ono što uvek prati razmišljanja da ovo veličanstveno delo mogu da izvedu samo veliki (po broju) orkestri izvanredno su, svakom notom,demantovali članovi Nemačke kamerne filharmonije iz Bremena, svojim ispevanim solima, fleksibilnom i iz takta u takt „dišućom” dinamikom i moćnim tutijima, gde su delovali utrostručeno, ali nikada pregrubo ni preglomazno.