Razgovor gluvih telefona

Zlatku Pakoviću, očigledno, nije nepoznat polemički žanr, štaviše, reklo bi se da i uživa u tome. Ja baš i ne preterano, koristim ga samo kad se baš mora. I zna Paković, provereno, najbolju igru za „sređivanje protivnika”. Svejedno što to nije dijalog, i što se ne igra po pravilima. Izvučeš mu iz konteksta, parče po parče, pa ga seciraš, na parčiće. Cilj, a ni to nije baš neka novina, zar ne?

„Politici” su, oduvek, dobrodošli spoljni saradnici. Čak i oni koji će njenog novinara, sa stažom više od tri decenije, sa prizvukom omalovažavanja, nazvati „čitateljem”. Kad je već o spoljnim saradnicima reč, „Politika” je, oduvek, posebno cenila, i negovala, one koji su, snagom svog dara i moralnog integriteta, uistinu, širili vidike, od kojih se itekako, i šta sve ne, moglo da uči, i nauči.

 „Politika” je, tradicionalno, s budnom pažnjom prihvatala i one koji bi da „rasvetle”, pa makar i ono što je očigledno. Tako i ovog svog spoljnog saradnika, Pakovića, koji sam svoj tekst ocenjuje kao „rasvetljujuć”.

Međutim, kome se, i šta, posle petnaest i više godina od poslednjeg nesrećnog rata na ovim prostorima, „rasvetljava”? Nama, koji smo sve to videli svojim očima, doživeli, i dobro osetili na svojoj koži!? I vrapci na grani o tome već dosta znaju. Između ostalog, zahvaljujući i autentičnim svedočanstvima, i respektabilnim umetničkim delima, od književnosti, do pozorišta, filma.

Postoje samo još dva-tri, ajde da kažem, sitna problema. Posle Pakovićevog „rasvetljenja”, ja ni do kakvih novih saznanja nisam došla.

Da pojasnimo, u mom reagovanju, pod naslovom „Nedorečeno”, na tekst Zlatka Pakovića „Povratak ratne zločinke”, na razumljivom, srpskom jeziku, postavila sam jednostavno pitanje: u nizu različitih, čak, dijametralno suprotnih, imenovanja poslednjeg tragičnog rata na ovim prostorima, kad ga je već označio kao „osvajački napad na tuđu teritoriju”, za očekivanje je bilo i da kaže ko je osvajač, i čiju je taj, tuđu, teritoriju osvajao.

Prosto pitanje traži i prost, jednostavan, odgovor. Pogotovo od prilježnog istraživača i dubokoumnog mislioca, kakvim se „Politikin” spoljni saradnik predstavlja. A šta on uradi? U svom novom tekstu (reagovanju na moje „Nedorečeno”), naslovljenom „Po žrtvama ćete ih prepoznati”, iznosi opštepoznato, pokriva se „univerzalnim iskazima”, opštim mestima, koje da ne zna, prelaznu ocenu ne bio dobio ni gimnazijalac. Drži mi lekciju o znanom, sad već manje-više svima.

Uistinu, i simptomatično je kad Zlatko Paković to moje pitanje krsti kletvom, još i ultimativnom („S primesom kletvenog tona, to su ultimativne reči kojima Rada Saratlić...”)

Kletve u mom narodu sasvim drugačije izgledaju. Onaj ko već ne zna kako, za njega samog, možda je bolje da nikad i ne sazna.

Čini se da bi ovaj „dijalog” valjalo privesti kraju, jer kad se (samo figurativno) zbunjen i onaj drugi, makar sebe smatrao i najpametnijim, dovate, to, redovno, ne izađe na dobro, to jest, jalov je rezultat „razgovora gluvih telefona”.

I još na kraju: vrli moj sagovorniče, nemamo pravo da, kad smo već dobili prostor u našem najvećem nacionalnom listu, i jezičkim nedoumicama, da ne kažem dvosmislicama, zbunjujemo cenjene „Politikine” čitaoce. Kad ja kažem da me zbunio jedan Vaš napis, tačnije, jedan pasus tog napisa, po meni, nedorečenošću, to ne znači da sam ja, i generalno, „zbunjena”, maltene, potpuno neobaveštena, da baš ništa ne znam. Nije lepo da mi to imputirate. Ni meni, ni bilo kom Čitaocu.

Svako dobro, i pozdrav