Ljubica Marić ove godine među nama

Ljubica Marić je bila ne samo naš najoriginalniji kompozitor 20. veka, nego i prvi srpski kompozitor čiji je jubilej (na osnovu predloga SANU) Unesko uvrstio u važne datume celokupnog kulturnog nasleđa naše civilizacije, i prvi kompozitor kome je vlada naše zemlje oformila odbor za proslavu. Zato nijednom našem kompozitoru nije organizovana tako bogata proslava kao Ljubici Marić. Glavni razlog za to ne leži, nažalost, u našoj svesti o očuvanju kulturne baštine, nego isključivo u činjenici da je Unesko potvrdio međunarodni značaj Ljubice Marić.

Najvažniji deo proslave činili su koncerti: više od deset u Srbiji i tri u inostranstvu (Amsterdam, Helsinki, Pariz), na kojima su, u salama punim oduševljene publike, izvedene bezmalo sve sačuvane kompozicije Ljubice Marić. Održano je i više koncerata u Srbiji, Evropi i Americi, gde su predstavljena samo pojedina njena dela. Pored nekoliko naših najistaknutijih solista (Ksenije Janković, Stefana Milenkovića, Anete Ilić), izvođači su prvenstveno bili predstavnici elite mlađe generacije naših muzičara (Lidija Bizjak, Premil Petrović, Julija Hartig, Natalija Mladenović i drugi). Time je interpretacija ove muzike dobila drugačiju, sveobuhvatniju i daleko specifičniju dimenziju u odnosu na sva dotadašnja izvođenja. Najupečatljiviji i najpoučniji primer jeste koncert na ovogodišnjem BEMUS-u, kada su dirigent Premil Petrović i pijanistkinja Lidija Bizjak, uz nesvakidašnji entuzijazam Simfonijskog orkestra RTS, prikazali sasvim novo, dragoceno i istorijski značajno tumačenje Pesama prostora i Vizantijskog koncerta.

Paralelno sa koncertima odvijalo se i snimanje muzike, uz izuzetnu kooperativnost Muzičke produkcije RTS-a, što treba da rezultuje objavljivanjem četiri kompakt-diska, u izdanju PGP RTS, najverovatnije do kraja godine. Ipak, spora koordinacija među odgovornim institucijama sprečila je snimanje svih kompozicija, pa će se u tom izdanju naći i neki arhivski snimci. Koncerti u inostranstvu predstavili su ne samo stvaralaštvo Ljubice Marić, nego i naše najbolje muzičare (samo u Amsterdamu je sviralo njih dvadeset troje), a to je bio povod i za stimulaciju nekih istaknutih stranih solista da izvode dela naše kompozitorke. Vrlo je retka pojava da naši muzičari i ansambli izvode u inostranstvu srpsku muziku, a to bi morao da bude nezaobilazni segment svakog organizovanog međunarodnog predstavljanja naše kulture, kako bismo mogli da dosegnemo ravnopravnost unutar evropske kulturne zajednice.

Od propratnih aktivnosti, izložba u Galeriji SANU bila je prva izložba o nekom srpskom kompozitoru u tako značajnom prostoru, gde je bio izložen dobar deo postojećih dokumenata, ali i likovni radovi Ljubice Marić.

Mada se o našim kompozitorima daleko više piše nego što im se muzika izvodi i sluša (jer mi danas imamo mnogo više aktivnih muzikologa nego aktivnih kompozitora), zbog čega se često organizuju muzikološki naučni skupovi, skup o Ljubici Marić, održan u SANU, bio je posebno važan i to ne samo zbog prisustva stranih učesnika. Iako je i tom prilikom izostalo pozicioniranje specifičnosti zrelog opusa Ljubice Marić unutar istorije muzike druge polovine 20. veka, ostvaren je veliki napredak u teoretskom sagledavanju njenog dela. Razbijene su neke učmale postavke i konačno se shvatilo, odnosno priznalo, da Ljubica Marić svoj specifičan stil nije zaključila Vizantijskim koncertom, nego ga je beskompromisno izgrađivala celog života.

Posebnu dragocenost predstavlja prvo objavljivanje njenih književnih radova, koje je, pod naslovom Zapisi, obuhvatilo zbirku Tablice (prvi primer tzv. vizuelne poezije u srpskoj književnosti) i dnevničke beleške iz perioda 1996-2000, izdanje koje je izdavačka kuća „Arhipelag” prezentovala na Sajmu knjiga.

Kad se sagledaju rezultati ove proslave, stiče se utisak dobro smišljene i odlično realizovane manifestacije. Ali, stići do tih rezultata bio je hod bosim stopalima po trnovitom putu zavisti, neefikasnosti i opšteorganizacione nedoraslosti obimnijim poduhvatima. Organizovanje ove proslave bilo je zatrpano velikim i nerešivim preprekama, pa je realizacija svakog segmenta pravo malo čudo, nastalo neverovatnim (pionirskim i donkihotovskim) zalaganjem nekoliko pojedinaca. Svi problemi uzrokovani su lošim položajem tzv. umetničke muzike u našem društvu, uz istovremeno nesrazmerno velik broj muzičara i slabu koncertnu aktivnost, odnosno odsustvo publike. Odatle proističe opšte nezadovoljstvo muzičara, koji retke slučajeve postavljanja te profesije u prvi plan zbivanja koriste za međusobna prepucavanja, a ne za poboljšanje mesta muzike u društvu. U razračunavanjima, koji često imaju oblik ucene, nedostatak novca se ističe kao osnovni razlog nezadovoljstvu. Time je, između ostalog, opravdana, tj. zataškana činjenica da Beogradska filharmonija prvi put u istoriji BEMUS-a nije nastupila na tom festivalu (s planiranim izvođenjem najznačajnijih dela Ljubice Marić). Novac je uzet i kao argument pokušajima protivljenja angažovanju naših izuzetnih muzičara koji žive u inostranstvu, kako bi se odstranila snažna konkurencija, a što je otežalo studijska snimanja muzike.

S tim u vezi je i otpor činjenici da Ljubica Marić ima svog ekskluzivnog izdavača u inostranstvu (Furore Verlag iz Kasela, Nemačka) i da sav notni materijal za izvođenja mora da se iznajmi i plati. Ljubica Marić je sklopila ugovor sa stranim izdavačem baš zato što u Srbiji ne postoji aktivna muzička izdavačka delatnost, niti bilo kakva organizovana i strukturisana briga o muzičkoj baštini. Po tome se nalazimo na samom evropskom začelju, pošto svaka evropska zemlja, čak i one u regionu, imaju dobro organizovane centre za očuvanje i predstavljanje nacionalne muzike.

Svemu ovome treba dodati i nedovoljnu zainteresovanost nekih urednika u državnom radiju i televiziji, zbog čega je radijsko snimanje nekih bitnih koncerata bilo krajnje neizvesno, a koncert u okviru otvaranja izložbe u Galeriji SANU nije čak ni snimljen, dok je televizija snimila samo dva koncerta. Glavni argumenti kojima se pravdao takav odnos bili su neblagovremeno obaveštavanje (iako se detaljan program znao godinu dana unapred) i previše muzičkih aktivnosti u istom periodu!

U svakom slučaju, da nije bilo pouzdane i opšteorganizacione podrške Ministarstva kulture i medija, kao i ličnog zalaganja ministra Nebojše Bradića, proslava se ne bi ostvarila u ovakvoj meri. Nije se radilo samo o finansijskoj pomoći, nego prvenstveno o stavu ministra Bradića da je u pitanju jubilej jedne od najvećih ličnosti srpske kulture. Taj stav podržali su i sledili Sekretarijat za kulturu Skupštine grada Beograda i SOKOJ, dok je organizacioni stub gotovo čitave proslave bio Jugokoncert, sa Biljanom Zdravković kao glavnim izvršnim producentom.

 Pa, iako još nijedna ulica u Beogradu i Srbiji ne nosi ime Ljubice Marić, ova proslava je ipak dovoljno dobar početak za formiranje korenito novog pristupa srpskoj muzičkoj baštini.