Tri decenije Novog talasa

Prošlo je tri decenije od nastanka „novog talasa”, neformalnog pokreta koji je krajem sedamdesetih godina prošlog veka uzdrmao jugoslovensku javnost svojim hrabrim eksperimentima u muzici i na sceni. Studentski kulturni  centar, „baza” delovanja pripadnika „novog talasa”, obeležio je te dane izložbama i panel-diskusijama, a nedavno su o ovom fenomenu govorili glavni „krivci” za pokretanje novotalasne bujice – Nebojša Pajkić i Momčilo Rajin, tadašnji urednici spoljnog programa SKC-a, umetnik Kosta Bunuševac i dramaturg Branko Dimitrijević.

Evocirajući uspomene na stvaranje poslednjeg velikog umetničkog pokreta u Jugoslaviji, Nebojša Pajkić kaže da je, dolaskom na mesto urednika Spoljnog programa SKC-a, 1977. godine, zatekao prilično dosadnu atmosferu.

– Od 1971. godine počeo je ubedljivo najodvratniji period u srpskoj istoriji. Ništa se nije dešavalo. U Studentskom centru, gde je preko dana puštana klasična muzika, postavljane su izložbe koje su mogli da razumeju samo istoričari umetnosti. Studenti nisu bili zainteresovani za to. Postao sam 1977. godine urednik i odlučio sam da uradim nešto drugačije – kaže Nebojša Pajkić.

Pajkić ističe da je bilo mladih ljudi sa idejama, poput bubnjara Bore Longe, koji je tvrdio da ništa ne može da se uradi. Međutim, u Beogradu je bilo ljudi koji rade zanimljive stvari i otvorio se prostor za svežije ideje. Tako je Longa u Studentski kulturni centar doveo Kostu Bunuševca. Pored njega, tada se u SKC-u pojavljuju bendovi „Limunovo drvo”, „Igra staklenih perli” i „Električni orgazam” i polako se formira baza za eksperimentalno pozorište i alternativni rok, koji će kasnije dobiti i ime – „novi talas”.   

– Jedan od glavnih protagonista bio jer i Marko Pešić, autor pesme „Utisaka puna glava”. Pevaju je današnji savetnici predsednika Nebojša Krstić i Srđan Šaper – priseća se Pajkić.

Kosta Bunuševac je u to vreme napravio predstavu „Dragiša, život je čudna stvar”, koja je izazvala buru iznenađenja, pa i negodovanja.

– Pojavio sam se na sceni u crnim hulahopkama, teget džemperu i sa roze minđušama, čula se poljska muzika. Prvi put smo pozvali publiku na binu, da učestvuje u predstavi – kaže Kosta Bunuševac.

Publika je predstavu doživela kao skandal, bilo je zvižduka i gađanja pomorandžama, govori Bunuševac.

– Međutim, nije bilo reakcije javnosti, titoizam je bio prilično nezainteresovan. Tako da smo na miru mogli da obavljamo estetiku i umetničku revoluciju – konstatuje Bunuševac, sada profesor na Akademiji lepih umetnosti.

Nebojši Pajkiću su se, kao uredničko pojačanje, pridružili Momčilo Rajin i Branko Dimitrijević, sa svojim pozorištem „Događaj”. Dimitrijević se priseća da su se za predstave njegovog teatra uvek tražila karta više, a imale su po sto i više izvođenja. 

– Nedavno sam pokušao da oživim jednu od tih predstava, čak smo imali i nekoliko proba, ali to više nije moguće izvesti. Najbolje je da predstave žive svojim životom u sećanju ljudi – zaključuje Dimitrijević.

– „Novi talas” je nastavio da se širi čitavom Jugoslavijom – kaže Nebojša Pajkić. – U SKC su počeli da dolaze „Pankrti”, bend koji je u Sloveniji bio zabranjen, ali je u Beogradu mogao slobodno da svira. Postojala je jaka veza između Beograda, Zagreba i Ljubljane.

– Pojavilo se mnogo bendova pa je napravljen maraton pod nazivom „Poslednja igra”. Svirali su „Idoli”, „Urbana gerila”, „Šarlo Akrobata”. Posle toga su počele da se naplaćuju karte, dolazila je komercijalna epoha – kaže Nebojša Pajkić, koji je i scenarista filma Miše Radivojevića „Dečko koji obećava”, svojevrsnog manifesta delovanja „novog talasa”.