Crkva u vremenu globalizacije

Rasprava o globalizaciji se u široj javnosti uglavnom svodi na ekonomsko-finansijski aspekt i diskurs ekoloških pitanja (obe teme su dodatno aktuelizovane zbog dve krize globalnog karaktera: ekonomske i ekološke). Širina, slojevitost, pa i protivrečnosti procesa globalizacije ipak daleko prevazilaze pomenute ravni. U tom širem kontekstu globalizacija se nameće kao izazov Pravoslavnoj crkvi, koja već neko vreme promišlja rešenja za misiju i funkcionisanje njenih članova u savremenom svetu.

Najjednostavnije je dati odgovor na globalne fenomene poput sistema vrednosti potrošačkog društva. On je zbog svoje devijantnosti potpuno neprihvatljiv: konzumeristički način života je nespojiv sa podvižničko-liturgijskim etosom Crkve. Nažalost, u praksi već imamo ozbiljne naznake agresije konzumerizma na hrišćansku svest – ogroman broj vernika odlazi u hramove samo da bi „zadovoljili svoje trenutne duhovne potrebe“ u krajnje potrošačkom smislu i bez ideje za dublju identifikaciju, dok se parohijski život najčešće svodi na tradicionalizam i svojevrsni „duhovni servis“ (pojava koju je još u prošlom veku osudio Aleksandar Šmeman).

Znatno teži zadatak jeste u pogledu definisanja crkvenog odnosa prema fenomenima globalizacije koji nemaju izraženo vrednosno usmerenje. Jedan od takvih izazova je vremensko prostorna kompresija, par excellence fenomen tehnološke civilizacije koji se odnosi na brzo prelaženje ogromnih daljina pomoću savremenih transportnih sredstava, ali i na virtuelno ukidanje prostornih barijera korišćenjem Interneta. U organizacionom smislu to je od velike pomoći, s obzirom na povećanu dinamiku okupljanja sveštenstva i mogućnost interaktivnog kontakta. Istovremeno, međutim, liturgijsko funkcionisanje vernika koji su stalno u pokretu postaje složenije i slabi mogućnost njihovog dubljeg vezivanja za konkretnu liturgijsku zajednicu. Posebne dileme se otvaraju u pogledu različitih internet-zajednica hrišćana i eventualnog psihološkog udaljavanja od liturgijskog centra sabranja. Čini se da je kod ovih i sličnih fenomena najbolje pridržavati se metodologije afirmativno kritičke selekcije upotrebe tehnoloških sredstava.

Najteža pitanja za rešavanje su konceptualnog karaktera jer prelivaju protivrečnosti globalizacije na drevne probleme crkvenog života. Odličan primer je koncept klasičnog državnog suvereniteta, koji je procesom globalnog ekonomskog povezivanja i stvaranja globalnih vojnopolitičkih saveza praktično suspendovan (osim u slučaju nekoliko regionalnih sila kakve su Rusija i Kina). Državni suvereniteti i sa njima povezano isticanje pripadnosti naciji nauštrb pripadnosti crkvi (etnofiletizam) su u prošlom veku napravili ogromne probleme Pravoslavnoj crkvi – setimo se samo nekanonskih formacija u zemljama nastalim raspadom bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Na prvi pogled, Crkva bi zato svim silama trebalo da podrži dalje slabljenje suvereniteta nacionalnih država u korist globalne naddržavne paradigme. Dublji uvid u ovu problematiku, međutim, pokazuje upravo suprotno jer je iskustvo mnogih hrišćanskih naroda u unipolarnom svetu zastrašujuće (primer pravoslavnih Srba na Kosovu i Metohiji je dovoljno rečit). Sličan paradoks postoji i u pogledu globalne hegemonije zapadnog kulturnog obrasca. S tim u vezi, Crkva prepoznaje činjenicu da je engleski jezik sredstvo globalne komunikacije i to joj veoma olakšava misionarske aktivnosti. S druge strane, ona je prizvana da se odupre modelu totalne kulturne unifikacije i podrži autentičnost svake kulture.

Ovo su samo neka pitanja koja ukazuju na potrebu dubokog rasuđivanja da bi se na izazove globalizacije odgovorilo na pravi način – aktuelizacija drevnog Predanja Crkve možda nikada nije bila složeniji poduhvat nego što je danas.

Upravnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija, Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka