Kurcšlus

Da ne bude zabune – Srbija treba da gradi hidroelektrane na Ibru i Drini. I vetrogeneratore gde god za to ima uslova.

Da ne bude zabune – Srbija sve te fabrike struje treba da gradi sa partnerima iz Italije. I ne samo sa italijanskim nego i sa nemačkim, američkim, grčkim, ruskim, danskim, kineskim... investitorima.

Da ne bude zabune – to nije rasprodaja nacionalnih resursa. Naprotiv, to je njihovo „stavljanje u funkciju”, odnosno unovčavanje obnovljivih izvora. Jer, zašto država ne bi za sebe i građane napravila neku vajdicu od toga što voda već otiče, a vetar duva „u prazno”. Napraviti na desetine elektrana (pa makar i mini) i stotine vetrenjača je društveno racionalan odgovor države i da ne postoji globalna energetska kriza i globalna pomama za „zelenom energijom”. U tome nema bojazni da će Srbija dospeti u nekakav kolonijalni položaj. Uostalom, postoji i jedan frišak primer u svetu. Vodeći antikolonijalnu borbu i kampanju protiv rasprodaje nacionalnih resursa, Venecuela je ovih dana ostala u mraku – presušila je najveća nacionalna reka, socijalizam je ostao u mraku, a država leži na nafti.

I naš, srpski socijalizam čuvajući se rasprodaje nacionalnih resursa, doveo je dotle da u zemlji u poslednjih dvadeset godina nije napravljena nijedna nova elektrana. Bilo nam je milije da siromašni sedimo „svoji na svome” i u mraku i pričamo kako smo bogati resursima, dok su svi ostali gradili elektrane, pravili energetske strategije obnovljivih izvora i forsirali „zelenu energiju”.

Sad kad nama treba struja i to ne bilo koja, nego ona iz obnovljivih i „zelenih” izvora, država je krenula „grlom u jagode” da po svetu traži pare za izgradnju takvih kapitalnih objekata jer ih Srbija nema.

U tu potragu se, međutim, krenulo (kao i uvek) nespremno, zbog čega se koriste razne prečice i prave brljotine. Nesporno je da se Srbija unervozila zbog saznanja da je može zadesiti mrak. Ali, to nije razlog da sve posle tog saznanja radi brzopleto i nervozno. Ono što je moralo odmah da se napravi jeste nacionalna energetska strategija iz koje bi onda usledili sledeći koraci. Dakle, pre bilo kakvih investicionih aranžmana sa partnerima iz sveta, Srbija bi morala da kaže da li, na primer, EPS jedini upravlja nacionalnim resursima, kako će se država ponašati prema zahtevima Kjoto protokola, kakva će biti politika cena struje i koliko će biti tržišta električne energije.

Dok ne bude nacionalne strategije, Srbija će uvek imati problema u slučajevima kakav je energetski sporazum sa Italijom. Taj sporazum nije sporan ni zbog „političkog aspekta” (podrške te zemlje evropskim aspiracijama Srbije), ni zbog kragujevačkog „dila“ sa „Fijatom”, nego zato što je netransparentan (bez tendera) i bez jasnih pravila (ko koristi pravo eksploatacije nacionalnih resursa).

Spornost tog sporazuma tiče se nas samih i naše nesposobnosti da artikulišemo vlastite interese i vlastita pravila igre pre bilo kakvih dilova sa Evropom i svetom. A ne neke svetske zavere.