Sreda, 20.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Poezija je nešto drugo, u odnosu na sve

Љубомир Симовић (Фото Томислав Јањић)

Izdavačka kuća „Stubovi kulture” iz Beograda objavila je novu zbirku pesama Ljubomira Simovića (1935), pesnika, dramskog pisca, esejiste, pod naslovom „Planeta Dunav”. Simovićeve pesničke knjige: „Slovenske elegije”, „Šlemovi”, „Uoči trećih petlova”, „Subota”, „Vidik na dve vode”, „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj”, „Istočnice”, „Igla i konac”, „Ljuska od jajeta”, „Tačka”, drame: „Hasanaginica”, „Čudo u Šarganu”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Boj na Kosovu”, štampane su na engleskom, korejskom, francuskom, poljskom, češkom, slovačkom, ruskom, rumunskom, bretonskom, japanskom, slovenačkom, makedonskom, španskom, bugarskom, ukrajinskom… Dobitnik je najznačajnijih naših književnih i pozorišnih nagrada. Dopisni član SANU postao je 1988, a redovni 1994. godine. „Beogradska knjiga” je prošle godine objavila Simovićeva odabrana dela u dvanaest knjiga.

Novu zbirku pesama ste nazvali „Planeta Dunav”. Stanujete na Dorćolu, često šetate pored reke... Šta za Vas znači Dunav?

Pre svega, volim reke. I zbog njihove uvek nove i uvek drugačije lepote, i zbog koristi koju pružaju. Svi znamo kakva je uloga vode u razvoju života i kakva je uloga reke u razvoju civilizacije. Prva velika reka koja me je opčinila, uprkos tome što je nikada nisam video, bila je Misisipi. Misisipi iz romana „Doživljaji Haklberi Fina” Marka Tvena, valjda prve ozbiljne knjige koju sam kao osnovac pročitao. Kasnije su me fascinirali Tigar i Eufrat, sa civilizacijom koju su te reke omogućile. Video sam ih, istina, samo iz aviona, leteći iz Atine u Teheran. Ne mogu opisati uzbuđenje koje sam osetio daleko u Sibiru, na obali Oba, ili u Izraelu, na obali Jordana, ili u Kini, gledajući Huangpu i Jangcekjang. Nije, dakle, nikakvo čudo što sam se toliko vezao za Dunav, kraj koga živim. Dunav povezuje gradove i zemlje, jezike i narode, kulture i civilizacije, ribe i ribare, ptice i lovce... Kad sam na obali Dunava imam utisak da sam u vezi sa svim gradovima kroz koje protiče, i sa svim ribarima i lovcima, i sa svim ribama i pticama, koji su, u raznim vremenima, živeli na njegovim obalama i u njegovim vodama.

„Planeta Dunav” je knjiga urbanih stihova. U njoj na jednostavan, ali pesnički način, opisujete prizore iz velegrada?

Urbane scenografije, i urbanih tema, bilo je i u mojim ranijim knjigama. U „Šlemovima” ćete naći Brisel, Degendorf, Keln, Berlin sa Aleksanderplacom. Najviše sam, međutim, pisao o Užicu u vreme Drugog svetskog rata, to jest u vreme moga detinjstva. Pojam urbano ne treba vezivati samo za velike gradove. Da li će neka sredina biti urbana ne zavisi od broja nego od duha.

Užice sam zamenio Beogradom već u poemi „Subota”, koja je prvi put objavljena 1973, u časopisu „Književnost”. I kao što se za Užice vezuje pesnička trilogija koju čine knjige „Vidik na dve vode”, „Igla i konac” i „Istočnice”, tako se nova pesnička trilogija, koju čine knjige „Ljuska od jajeta”, „Tačka” i „Planeta Dunav”, vezuje za Beograd i njegove reke... Ko čita ove pesme, shvatiće da i tačka može da bude planeta, i da i planeta može da bude samo tačka. Kad ovo kažem, za svedoka bih mogao da pozovem i samog Milutina Milankovića.

Sedeći u bifeu kraj pijace, jedan čovek otkriva kako se neki običan prizor pretvara u neobičan. Samo pesnik može da primeti da se „u suterenu već pale sijalice”, dok „visoko gore na dvadesetom spratu, još sija sunce u svim prozorima”?

Od poezije se i očekuje da otkriva i vidi nešto što niko ne vidi, i da sve gleda na način na koji niko ne gleda. Bez namere da od toga razvijam neku teoriju i poetiku, ja sam za sebe, za svoju ličnu upotrebu, formulisao jednu definiciju poezije. Ta definicija je kratka i jednostavna. Ona glasi: „Poezija je nešto drugo”. Nešto drugo u odnosu na šta? Nešto drugo u odnosu na sve. A pre svega nešto drugo u odnosu na konvencionalno, akademsko, školsko shvatanje pesništva.

„Beograd se crveni i zeleni”, kažete. Ali, postoji strah da sve što je crveno i zeleno može da požuti i pocrni. Šta to slutite?

Ništa ne slutim. Znam. Kao što su znali svi pre mene, kao što je znao i Branko Radičević: „Lisje žuti veće po drveću”, i tako dalje. U pesmi koju imate na umu pokušavam da sa žutog, koje će ubrzo pocrneti, i koje je nesumnjiv predznak smrti, akcenat premestim na zeleni i crveni život. Na papagaje, paprike i lubenice.

Živimo u vremenu u kome „svemu raste cena, samo pada cena znanja, pameti i rada”?

Živimo u vremenu poremećenih vrednosti. Borimo se za položaje, za vlast, za novac, a odustali smo od borbe za elementarne vrednosti. Iz zemlje u kojoj se znanje ne poštuje, u kojoj se od znanja ne može živeti, pametni i školovani ljudi beže u zemlje u kojima se znanje koristi, poštuje i nagrađuje. U kojima se od znanja može živeti. Mi još ne shvatamo da je pitanje opstanka pitanje znanja.

U „Planeti Dunav” pojavljuje se i jedan čovek koji ima „dve glave: glavu na panju i glavu u torbi”. Kalašnjikov je postao statusni simbol?

U knjizi se pojavljuje mnogo različitih likova: pojavljuju se lovci, ribari, piljar, šankerica, profesor logike, kuvarica, žene iz Starog zaveta, demonstranti, nosač sa Železničke stanice, poštar, carinik, policajac iz Stare Pazove... Jedan od najvažnijih likova je upravo taj čovek koga pominjete. On ima dve glave – jednu na panju, drugu u torbi, što znači da zapravo nema nijednu. Pojavljuje se i trgovac oružjem, sa svojom filozofijom, koja kaže: „Večeraće” – dakle preživeće – „ko ima kalašnjikov”.

U jednoj od pesama „u pozorištu zasipamo cvećem Bruta koji je ubio Cezara, a u skupštini glasamo za Nerona”?

To je stara priča o dvoličnosti i kukavičluku.

Neke od ovih pesama imaju priču, prolog i epilog, dijalog, liče na male drame?

Već sam jednom negde rekao da su u mojoj radionici pomešani alati pesnika i dramskog pisca.

Čest motiv Vaših pesama su i slike i likovne izložbe. Rado pišete o slikarima?

I o slikarima, i o vajarima. Otkad znam za sebe vezan sam za likovnu umetnost. Ne propuštam nijednu izložbu, gde god da putujem prvo obilazim muzeje i galerije. O mom odnosu prema likovnoj umetnosti svedoči i knjiga eseja „Čitanje slika”, ali i niz pesama o našim, španskim ili holandskim slikarima. Po mom osećanju, slikarstvo je umetnost koja je najbliža pesničkoj umetnosti. Možda i zato što se poezija, bar kako ja to osećam, ne služi sentencama, poslovicama, gnomikom, onim što se nekad u novinama štampalo pod naslovom „Misli velikih ljudi”. Poezija se služi slikom, ali ne onom slikom koja je deskripcija, nego slikom koja na nov i neočekivan način otkriva nešto novo i neočekivano. Kao, na primer, kada Džon Don, u pesmi „Tviknamski vrt”, kaže: „A da se ovo mesto može sasvim smatrati rajem, zmiju sam doneo”. Ili kad Radjard Kipling u jednoj pesmi napiše: „Vrhovi Himalaja su kolena drugih planina”. Ili kad Zbignjev Herbert, u pesmi „Gospodin Kogito o vrlini”, kaže: „A unaokolo huči divan život, rumen kao klanice ujutro”.

Posle ovih primera možda će i ona moja definicija – „poezija je nešto drugo” – biti jasnija i delovati ubedljivije.

-----------------------------------------------------------

Kobasica skuplja od konja

U jednoj pesmi kažete: „Ovo vreme je smrt za hiperbole”. Život je postao brži, snažniji, maštovitiji od literature?

Nažalost, nije. Postao je siromašniji i sivlji. Postao je apsurdniji. Šta je neka pesnička hiperbola prema činjenici da smo se našli u vremenu u kome je par konjskih kobasica skuplji od konja? Takvi apsurdi obezvređuju, obesmišljavaju, razoružavaju hiperbolu kao pesničku figuru. Reč je o životu koji literaturu prevazilazi u apsurdu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.