Muzička partitura jednog prijateljstva

Dva koncerta Beogradske filharmonije, predvođene Zubinom Mehtom, u nedelju na Kolarcu, muzički su događaj prvoga reda. A onaj dan posle „osma sila” pamtiće i po matineu u hotelu „Hajat”, gde su održane otvorene sednice dva upravna odbora – Beogradske filharmonije i njene Fondacije, čiji je počasni predsednik dirigent Mehta, ali i jedan otvoren, prijateljski razgovor sa slavnim umetnikom. Novinarima je predočen i izveštaj o prihodu ostvarenom na ovim dobrotvornim koncertima. Ta nemala suma ide u kasu Fondacije Beogradske filharmonije.

Predsednici upravnih odbora, Srđan Šaper i Igor Jecl, bili su kratki i efikasni, a najzanimljivija tačka dnevnog reda bio je pomenuti izveštaj u kome se kaže: od prodaje karata i Mehtine autobiografske knjige „Partitura mog života” ostvaren je prihod od 2.900.000 dinara. Čuli smo i podatak da je prodato 420 primeraka ove knjige čija je cena hiljadu dinara. Pa, pomnožite! Takođe treba podsetiti i da se maestro velikodušno odrekao svog honorara u vrednosti od 6.000.000 dinara.

Srđan Šaper rekao je da su od Zubina Mehte dobili i jedan malo „komplikovaniji zadatak”. Maestro je posle i sam o tome govorio – Beogradskoj filharmoniji, i ne samo njoj, potrebna je vrhunska dvorana. Ispričao je i kako je u Los Anđelesu otvoren Dizni hol u kome bi svi da se predstave i da idu tamo na koncerte. Takve stvari, kaže, značajno menjaju muzički život grada. „Ja sam ovde više puta bio i pratim razvoj ovoga orkestra. Još pre nekoliko godina bio sam zadivljen videvši kako vaši gudači sviraju Malera bez partiture. Ovaj orkestar kreće se u jednom dobrom pravcu”, dodao je. Direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac uzvratio je komplimentom: „Velika je čast biti na čelu orkestra i povremeno imati gosta kakav je Zubin Mehta. Mi u međuvremenu uvek napravimo nekoliko koraka, a nadam se da ćemo jednom i da potrčimo”.

Maestro je u trenucima pokazivao i gotovo domaćinsku brigu za naš najprestižniji orkestar. Govorio je i o neophodnosti da ima šefa-dirigenta, da je jako važno da im se poveća budžet, kako bi bili u stanju da redovno imaju vrhunske goste, da se razvija donatorstvo, koje stvara jednu posebnu pozitivnu atmosferu, ne samo kada je o muzici reč, itd. itd. Ovim je objasnio i zašto se, na kraju koncerta, sa podijuma Kolarca obratio predsedniku Srbije Borisu Tadiću u publici, upravo da i tako malo skrene pažnje na ono što su „jadi” ovog orkestra, a što će čuti i drugi u publici koji takođe mogu pomoći.

Jedno pitanje upućeno Mehti, koje se ticalo njegove knjige, to jest nekih njemu posebno važnih redova u njoj, pokrenulo je davna sećanja maestra na ovaj grad, ali i neke druge, u onoj zemlji koje više nema. Rekao je da se nikad ne zaboravlja dugo putovanje u Beograd, iz Liverpula, vozom, davne 1958. godine. Vozni red bio je malo poremećen i kada je stigao ovamo niko ga nije ni dočekao. „Jedina vaša ’reč’ koju sam znao bila je – Jugokoncert”. Ujutru je prvi došao na tu adresu i posle je sve bilo kako treba, kasnije su došli i drugi veći gradovi u zemlji... Tako se rađala bliska veza sa ovim regionom.

I tu se završio ovaj susret sa Zubinom Mehtom. On je morao na put. U Milano, u Skalu... nije teško pogoditi. Još smo čuli: „Nadam se da ću se uskoro vratiti”. Kako i priliči od starog muzičkog prijatelja.