Strahopoštovanje, trema, grč

Jedan od najvećih dirigenata današnjice Zubin Mehta (1936), davnašnji je prijatelj Beograda i beogradske publike. On je prvi put došao pre 52 godine, a pohodio nas je kao prijatelj i sapatnik – i onda kada niko nije. Za naš grad ga vezuju posebne emocije, a za orkestar Beogradske filharmonije nastupi u raznim razvojnim fazama i situacijama u kojima se orkestar u prošlosti nalazio.

Ove večeri Zubin Mehta se odlučio da izvede dve simfonije sa stalnog koncertnog repertoara, obe Bramsove, najpre Četvrtu u e molu op. 98, a zatim Prvu u ce molu op. 68 i to obrnutim redom od hronologije njihovog nastanka. Finale Prve simfonije zaista je bombast i efektan i mnogo pogodniji za kraj koncerta nego složena polifona faktura finala Četvrte simfonije.

Dirigent je izvodio oba dela napamet, delovao je vedro i opušteno – raspoloženo. Strahopoštovanje koje su muzičari pokazivali prema njemu graničilo se sa obožavanjem posetilaca koji su do poslednjeg mesta ispunili Kolarčevu salu. Visoki gosti, retko prisutni na koncertima, dali su večeri manifestacioni i svečani karakter.

Već pomenuto, strahopoštovanje muzičara, dovelo je do neverovatne discipline orkestra, mnogo bolje intonacije, homogenog i masivnog zvuka gudača. Međutim, Četvrta simfonija je prolazila u stalnoj forte dinamici, u epskoj i narativnoj raspričanosti, bez očekivanih dramskih, lirskih, maestoznih, ritmizovanih kontrasta. Nedostajalo je pijana, nedostajalo je finijeg unutarnjeg vajanja linija. Mnogo se očekivalo već i od raspevane prve teme prvog stava, melodije dugog daha i trajanja koja pleni lirikom i lepotom. Prisustvovali smo, međutim, grčevitom izvođenju, možda i od treme i prevelikih očekivanja. Najkoherentniji je bio treći stav ove simfonije, dok je izvođenje Prve simfonije u ce molu proticalo opuštenije, sa umerenijim očekivanjima i bez grča. Posebno je njen slojeviti četvrti stav doneo dovoljno kontrasta i boja.

Orkestar nije svirao u istom sastavu od početka do kraja, pa ističemo neke od solista, pre svih obe flautistkinje, Marinu Nenadović i Stanu Krstajić, zatim odličnog klarinetistu Veljka Klenkovskog, pa oboistu Bojana Pešića, kao i cele grupe muzičara, kao što su violončela, odnosno violine sa oba koncertmajstora, Miroslavom Pavlovićem i ubedljivim solističkim nastupom Ksenije Milošević.

Dolazak Zubina Mehte mnogo znači za naš grad i našu publiku. On je i sam uzeo reč na kraju koncerta i obratio se prisutnima, zatražio da se izgradi nova, veća sala za koncerte Beogradske filharmonije, jer je u istoj dirigovao i pre pola veka za koju je rekao da „nije loše akustike” (a mi verovali da je najbolja!).

Zubin Mehta je veliki mag koji poseduje neverovatnu moć da mobiliše muzičare, da ih vodi i da ovi ispunjavaju i ono što nisu mislili da je moguće. Orkestru Beogradske filharmonije potreban je dugotrajniji rad sa nekim od velikih svetskih dirigenata da bi svoj uspešan razvoj nastavio ka najvećim izvođačkim vrhovima.