Četvrtak, 27.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Džek Nikolson iz našeg sokaka

Džek Nikolson ima brata-blizanca. Dok on sedi u prvom redu košarkaške hale u Los Anđelesu, brat-blizanac, takođe sa naočarima za sunce, skuplja kolica po parkingu samoposluge u Bernardsvilu, u Nju Džersiju.

Ili ih je barem skupljao, do prošlog leta. Evo kako sam ga upoznao.

Banka u kojoj radim svake godine organizuje, kao deo kampanje da omekša bes naroda, jedan dan dobrotvornog rada, pod imenom „Community teamworks“. Bukvalni prevod, društveni timski rad, u potpunosti promašuje pesničku nameru. Drukčije se to na srpskom kaže (ili se kazivalo, u ono davno doba kad sam bio mlad i zgodan). Slična kovanica, „društveno-koristan rad“ pogađa blizu, ali ne u centar. Postoji mnogo bolja fraza u našem ex-yugo žargonu.

Radna akcija.

I to zajedno sa svim komunističkim dekoracijama poput udarničkih znački i pomena u oracijama (doduše, elektronskim) Njegove Vrhunske Uzvišenosti Generalnog Direktora. Politički motivisano okupljanje pod plaštom dobrotvornog rada. Da li pevamo ode nečijim delima, ili nosimo majice sa natpisom „Banka ta-i-ta se brine o dobrobiti svoje sredine“, nema mnogo razlike. Propaganda je propaganda zato što nije istina. A ljudi su, izgleda, uglavnom isti. Ili vrlo, vrlo slični.

S druge strane, genije kapitalizma je, kažu, u usklađivanju ličnih i poslovnih interesa. U slučaju „Community teamworks“ poslovni interesi – tj. propaganda – su itekako usklađeni sa mojim ličnim interesom da jedan dan eskiviram s posla. Poenta te eskivaže bi međutim bila potpuno propuštena ukoliko bi propagandno-društvene timske aktivnosti bile isuviše udaljene od mog severno-njudžerzijanskog komšiluka. I to ne iz lokal-patriotskih, već vrlo jednostavnih praktično-sebičnih razloga.

Jedini raspoloživi projekat u severnom Nju Džersiju bile su „Srećne šargarepe“. Trebalo je da okopavamo nekakve sadnice – da li šargarepa, da li nečeg drugog, ne znam – na jednoj od bivših farmi Baštenske Države („Garden State“ je nadimak Nju Džersija, prikladan otprilike isto koliko bi „Opština čistih kontejnera“ odgovaralo, recimo, Zvezdari.)

Pozitivan humano-timsko-društveni aspekat projekta „Srećnih šargarepa“ je, međutim, bio neosporan. Školska deca treba da znaju da i šargarepa i ostalo srodno joj zelje, srećno ili ne, ne raste samo po samoposlugama, nego, s vremena na vreme, i u zemlji. I ne samo to. Pored očigledne reference na zdrav duh u vezi sa zdravim telom, povratak prirodi i rad na čistom vazduhu, usrećivanje šargarepa je zamišljeno i kao kulturološka integracija bankarskog establišmenta sa manje srećnim društvenim slojevima, predstavljenim štićenicima opštinskog Programa za Reintegraciju.

Drugim rečima, u društvu bivših robijaša.

(/slika2)

Ali Bože moj, hrišćanski je da opraštamo grehe, pogotovo braći i sestrama koji su svoj dug kralju i otadžbini odužili. Uostalom, kvazi-poljoprivredni radovi s bivšim robijašima ne moraju da budu ništa gori od davljenja s klijentima-bezveznjacima koji misle da je nafta skupa a ping-pong loptice jeftine. I tako, pun entuzijazma, pljunuh u šake i dohvatih se motike.

Obersturmführer radne akcije dodelio mi je leju sa nekakvim žgoljavim zeljem, i uz nju, Džeka Nikolsona, tj. njegovog brata blizanca. Prepoznao sam ga sa parkirališta samoposluge u Bernardsvilu, gde je skupljao razbacana kolica. Sličnost sa originalom, i pored dronjave odeće i brade od tri dana, bila je neverovatna.

Hi, I am Alex.

Hi, I am Jack Nicholson.

Dobar dan-dobar dan. A onda, uz motiku, žgoljavo zelje i blago junsko sunce, životna priča je lako potekla.

Džek (pravo ime bilo mu je Dvejn) proveo je dobar deo života po zatvorima. Sa 15 je počeo da krade kola u Njuarku, uglavnom iz zezanja. Ukradeš kola, voziš ih jednu noć. Toliko. Sledeće noći, druga. Pa treća. Život je lep, ponekad. Ali svemu dođe kraj. Iza jednog crvenog signala, avaj, čekao je pandur, i zatvor za maloletnike. Tu je naučio da je krađa kola za diletante, da je pravi biznis u provalama po periferiji. Srednja klasa ode na posao, deca u školu, kuće prazne. Većinom otvorene. Uđeš, odneseš šta elektronske opreme, šta nakita. Ponekad para. Ljudi su isti. Nakit je u fijoci ispod ogledala u spavaćoj sobi. Pare u porculanskoj teglici u kujni.

Jednom je neko iz komšiluka pozvao zakon. Džek/Dvejn je bio na uslovnoj slobodi. Od novododatih 8 godina, izdržao je šest i po, i ponovo uslovno pušten. Napio se i istukao žensku. Natrag pod bravu. Tri i po godine za par šamara.

I tako u nedogled. Kako god da su vetrovi duvali, nije mu se, izgleda, dalo da sastavi više od par godina na slobodi. A onda, tokom jednog od tih odmora na državni račun, životna lutrija ga je podarila čudnim darom. Njegovom bratu (valjda trećem blizancu iz klana Nikolsonovih) je bio potreban bubreg.

I tako, eto me opet na slobodi. Uslovnoj, to jest. Polu-slobodi. Polu-. Bez jednog bubrega (podiže košulju da mi pokaže brazgotinu na leđima), ali bolje nego iza brave, burazeru („buddy“ na engleskom. Dozvolite mi kratak lingvistički tajm-aut, s obzirom da smo ovde dotakli jednu zanemarenu teškoću imigrantskog života, aklimatizaciju literarnog ukusa na novi jezik i novu, uglavnom širu, literarnu ponudu, teškoću koju je svaki patološki knjiški moljac iskusio. Jedna od malog broja knjiga koje sam čitao i na srpskom i na engleskom je „Poslednje skretanje za Bruklin“ Hjuberta Selbija. U fusnoti, prevodilac na srpski je komentarisao o izazovima prevoda žargona jedne urbane sredine (njujorške, tj. bruklinske) u drugu (beogradsku), posao koji zahteva, pored istančanog sluha za jezik, i veliku količinu literarnog talenta. „I got four f...in' kegs” bi, da je junak Selbijeve priče sa Zapadnog Balkana, bilo „Ma imam četri burenceta s pivom, da ih j...”. Jednostavno, briljantno. S druge strane, u prevodu „Gorskog Vijenca” na engleski „... ćud je ženska smiješna rabota“ postalo je “What woman does is ever smiling wonder” ili, u drugoj varijanti, „A woman's mood is a funny business“. Jedino šta mogu da kažem je, prevodilački hleb je gorak.)

Ali vratimo se srećnim šargarepama. Džek/Dvejn, oslonjen na svoju motiku, gleda u prazno, i ponavlja zamišljeno: i tako, eto me opet na slobodi. Kao da se uverava da se reč „sloboda“ zaista odnosi na njega.

Čeprkamo po žgoljavom zelju neko vreme, u tišini. Tokom pauze za ručak, pričamo o sportu, o pivu, o pravljenju kobasica. Vraćamo se našem žgoljavom zelju. Džek/Dvejn se raspričao o pečenju svinja u Severnoj Karolini, davno, kad je bio mlad. E, da. Kad sam bio mlad i zgodan, kao ti sad...

Hvala, nije trebalo.

A šta je tvoja priča, burazeru, Džek/Dvejn će prijateljski.

Moja priča?

Da li ja imam priču?

Diplomirao Elektrotehniku na Beogradskom Univerzitetu sa prosekom... Otišao na stručno usavršavanje...

Da, štićenik Centra za Reintegraciju bi nesumnjivo bio impresioniran.

Znaš, jednom, u vojsci, iščupali su mi nokat s palca na nozi. Posle toga, dve nedelje sam se izležavao u bolnici. Bilo je to baš za vreme svetskog fudbalskog prvenstva, da ne pominjem kog... Nagledao sam se fudbala ko' nikad u životu.

Služio si vojsku?

Služio sam vojsku.

Svako treba da služi vojsku. Nego, da te pitam, je l' ideš u lov?

Voleo bih da mu kažem, radim u banci, po profesiji sam lovac u mutnom. Hunter in murkiness?

Džek/Dvejn, ne čekajući odgovor, nastavlja. To mi fali. To mi fali, više od žene, to mi fali. Ali dok sam na uslovnoj, ništa od toga. Forgetaboutit. A kad sam bio mlad, kao ti sad...

Hvala, nije trebalo.

Rastasmo se, te večeri, kao najbolji prijatelji.

Evo kako se priča završava. Igram fudbal u ligi “40+”, svakog utorka u sali za fizičko u jednoj osnovnoj školi, evo već par godina (tj. od kad sam sam stekao neophodne kvalifikacije). Društvo, šareno kao Amerika: radnici, imigranati, ilegalni i ostali, par činovnika, i jedan advokat, koji radi kao branilac po službenoj dužnosti u opštini.

Posle fudbala, ponekad odemo na pivo, kad je vreme lepo. Nedavno, uz pivo, branilac po službenoj dužnosti raspali priču. Život je pozorište. Mislio sam, eto, sve sam video, ali pre neki dan... Tip na uslovnoj, brat-bratu 50 i kusur, uhvaćen u provali (trespassing). A nigde nije provalio, ništa nije ukrao. Nije ni pokušao, u stvari. Uhvaćen na drvetu, s vazdušnom puškom. Lovio veverice. Skinuli ga vatrogasnim kamionom. Šta da mu radim? Natrag u zatvor, tri godine, čini mi se...

I još nešto, reče branilac po službenoj dužnosti. Pre par godina, dobrovoljno dao bubreg, nekom prijatelju, komšiji, rođaku, šta li. Eh, ljudske sudbine...

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.